Mistično i izolovano ostrvo Sokotra se nalazi na oko 350 kilometara od kopna Jemena.
Nalazi se u Arapskom moru i dom je čitavom spektru neobičnih biljaka i životinja koje su na jedinstven način prilagođene ovom vrućem, surovom i vetrovitom ostrvu.
Današnja izuzetno bogata biološka raznovrsnost Sokotre privlači nove istraživače, koji se nadaju da će otkriti njene tajne pre nego što je moderni svet zauvek promeni.
Sokotra je nekada bila legendarno mesto na rubu mapa poznatog sveta. Za mornare ona je bila strašno mesto, sa opasnim sprudovima, jarosnim olujama i stanovnicima za koje se verovalo da upravljaju vetrovima i usmeravaju brodove prema obali da bi ih zarobili i opljačkali.
Drevni Egipćani, Grci i Rimljani – svi su oni koristili prirodna bogatstva Sokotre: mirišljave smole kao što je tamjan, lekoviti ekstrakt aloe i tamnocrveni sok zmajevog drveta, koji je korišćen kao lek i slikarska boja.
Avanturisti su dolazili da ubiru blaga ovog ostrva, uprkos pričama da ga čuvaju džinovske zmije koje žive u pećinama. Među onima koji su uživali u blagodetima Sokotre bili su Kraljica Sabe, Aleksandar Veliki i Marko Polo.
Vrednost tamjana i zmajevog drveta dostigla je vrhunac za vreme Rimskog carstva. Nakon toga ovo ostrvo je uglavnom služilo trgovcima kao usputna stanica, a vekovi su prolazili u relativnoj kulturnoj izolaciji.
Iz generacije u generaciju stanovnici Sokotre su živeli poput svojih predaka: planinski beduini su uzgajali svoje koze, primorci su se bavili ribolovom i tako su im proticali dani. Istorija ostrva se prenosila kroz poeziju, koja je recitovana na sokotri jeziku.
Istraživanja sprovedena uoči 20. veka pokazala su da ovo tropsko ostrvo, uprkos površini od samo oko 134 sa 43 kilometara, spada u najvažnije svetske centre biodiveziteta, kombinujući elemente Afrike, Azije i Evrope na način koji još uvek zbunjuje biologe.
Broj endemskih biljnih vrsta (onih koje se ne mogu naći ni na jednom drugom mestu) po kilometru kvadratnom na Sokotri i tri obližnja mala ostrva četvrti je po redu od svih ostrvskih grupa na planeti, posle Sejšela, Nove Kaledonije i Havaja.
Uzvišica Hajhir, koje čine nepristupačni granitni vrhovi što se uzdižu u centru ovog ostrva skoro do 1.500 metara, jeste, po svemu sudeći, mesto sa najvećom gustinom endemskih biljaka u jugozapadnoj Aziji. Svaki krajolik na Sokotri, od vrelih, suvih nizija, do maglom obavijenih planina, otkriva čuda koja se ne mogu videti nigde drugde.
Međutim, simbol Sokotre je postalo jedno drugo endemsko drvo – zmajevo drvo, čiji je karakterističan oblik ovekovečen na jemenskom novčiću od 20 reala. Ono je srodnik običnih sobnih biljaka iz roda Dracaena i uspeva na visoravnima i u planinskim predelima na većem delu ovog ostrva.
Krajolik se sastoji od čitave zbirke krečnjačkih stena koje su, usled erozije, poprimile oblik nazubljenih oštrica noža. Po surovom terenu smeđe boje, koji izgleda kao da ga je oprljila vatra, tu i tamo su rasuti blistavi grimizni cvetovi mishahira, koji od okruženja odudaraju koliko i zastava na Mesecu.
Svuda se uzdiže granje stabala zmajevog drveta, koje izgleda, kako to mnogi primećuju, kao izvrnuti kišobrani. Čak i u šumi, pojedinačna stabla zmajevog drveta se drže na međusobnom odstojanju. Stotine i stotine stabala zmajevog drveta se prostiru u svim pravcima.
Ovde se mnoge biljke u snabdevanju vodom oslanjaju na maglu. Neke od Sokotrinih najređih endemskih vrsta rastu na strmim planinskim liticama i po obodu ostrva, gde upijaju vlagu koja se sakuplja tako što se magla kondenzuje na stenama. Te izvrnute grane zmajevog drveta su zapravo evolutivna adaptacija za sakupljanje dragocene vlage iz magle, a sada je sve manje te vode.
Komentari (0)