Retko koja slika izaziva toliko emocija, kao pogled psa koji je preživeo zanemarivanje ili napuštanje, a zatim pronađe dom u kojem ga neko voli. Na društvenim mrežama sve je popularnija teza da su psi iz skloništa emotivno privrženiji svojim vlasnicima, od pasa koji su ceo život proveli u stabilnom, sigurnom okruženju,jer kako glasi objašnjenje, oni znaju kakav je bio život pre sigurnosti, pa je cene više.
Teza je dirljiva i intuitivno logična. Ali šta o tome zapravo kažu istraživanja ponašanja pasa?
Šta nauka zaista pokazuje
Naučnici koji se bave privrženošću pasa (attachment behavior) odavno primenjuju metode razvijene za proučavanje odnosa majke i deteta — takozvani “Strange Situation” test, prilagođen psima kao ASSP (Ainsworth Strange Situation Procedure for dogs). Cilj je da se vidi kako pas reaguje kada ga vlasnik ostavi samog s nepoznatom osobom, a zatim se vrati,da li traži blizinu, da li se smiruje, da li pokazuje znake nesigurne privrženosti.
Studija Lauren Thielke i Monique Udell sa Univerziteta Oregon, objavljena 2019. u časopisu Animals, pokazala je da psi u skloništima i hraniteljskim domovima zaista mogu da formiraju snažne veze sa privremenim negovateljima — ponekad čak brže i intenzivnije, nego što bi se očekivalo, što istraživači opisuju kao obrazac preterano brze privrženosti, verovatno kao posledicu prethodnog gubitka doma.
Međutim, obimnija studija objavljena 2023. u časopisu Applied Animal Behaviour Science, koja je direktno poredila pse iz skloništa sa psima koji nikada nisu bili napušteni, došla je do drugačijeg zaključka,nije pronađena statistički značajna razlika u emotivnoj bliskosti, niti u kvalitetu odnosa pas–vlasnik između te dve grupe, mereno standardizovanim upitnikom (MDORS). Psi iz skloništa su, doduše, pokazivali više straha i bili nešto manje aktivni, ali sama “jačina ljubavi” prema vlasniku statistički se nije razlikovala.
Dodatan nalaz iz studije objavljene u Frontiers in Veterinary Science, koja je pratila pse šest meseci nakon usvajanja iz skloništa, ide čak i suprotno popularnoj tezi,ponašanja vezana za separacionu anksioznost, privrženost i traženje pažnje opadala su tokom prvih šest meseci — dakle, intenzivno “lepljenje” za vlasnika bilo je izraženije neposredno nakon usvajanja, verovatno kao posledica stresa i neizvesnosti, a ne kao trajna crta dubljeg emotivnog razumevanja.
Da li psi “znaju” da su spaseni?
Na ovo pitanje nauka zaista nema jasan odgovor, i to ostaje otvoreno pitanje među istraživačima. Psi nemaju jezički aparat da razumeju koncept “spasavanja” u ljudskom, narativnom smislu — verovatno ne razmišljaju “neko me je izvukao iz teške situacije”. Ono što psi nesumnjivo osećaju jesu trenutna stanja-strah, glad, nesigurnost s jedne strane, i sitost, toplinu, predvidljivost i sigurnost s druge. Iz ugla nauke o ponašanju, ono što izgleda kao “zahvalnost” verovatnije je snažna asocijacija između određene osobe i osećaja bezbednosti,što je samo po sebi dovoljno moćno da objasni duboku privrženost, bez potrebe da se pripisuje razumevanje sopstvene prošlosti.
Poenta koja ostaje netaknuta
Bez obzira na to da li psi iz skloništa statistički vole “jače” ili ne, ono što istraživanja dosledno potvrđuju jeste da psi, svi psi, ne samo oni iz skloništa,grade duboke, merljive emotivne veze sa svojim ljudima, uporedive po strukturi sa vezom deteta i roditelja. Za psa koji je prošao kroz nestabilnost, taj dom možda ne nosi etiketu “drugu šansu” onako kako je ljudi doživljavaju, ali sigurnost, rutina i ljubav koje mu pružite imaju sasvim opipljiv, dokumentovan uticaj na njegovo ponašanje i dobrobit.
Usvojeni psi ne postaju samo deo porodice. Za njih, ta porodica zaista može postati čitav svet.
Komentari (0)