Moderni fudbal je prepun vunderkindova koji su sa 12 godina potpisali milionske ugovore, ali ta korporativna traka ne pravi legende. One se stvaraju u blatu, posle brojnih potcenjivanja i misli da je vreme za odustajanje. Onda kada sistem nekoga označi za višak, a on dokaže da je pobednik i da mu je osmeh lajtmotiv. Endi Robertson je taj. Tip koji je kao švorc tinejdžer preko društvenih mreža tražio bilo kakav posao, a danas predvodi svoju naciju na najvećoj pozornici svetskog fudbala.
Robo nije projektovan za uspeh. On je anomalija u današnje vreme. Robertsonova priča deluje kao iz nekog drugog sveta. Nema glamura, bogatih roditelja, nema menadžera koji su ga gurali od detinjstva. Postoji samo jedan momak iz Glazgova kojem je sa 15 godina rečeno da nije dovoljno dobar. Da je premali. Preslab. Nedovoljno spreman za veliki fudbal.
Danas je taj isti “dečak” kapiten Škotske, osvajač Premijer lige i Lige šampiona, čovek koji je godinama nosio Liverpul na levoj strani terena i koji će ovog leta da obuče dres Totenhema.
A ono što celu priču čini još neverovatnijom jeste činjenica da je pre samo 14 godina sedeo u kancelariji na Hampden Parku, javljao se na telefone i prodavao ulaznice za utakmice i koncerte kako bi imao dovoljno novca za život.
Mnogi fudbaleri vole da pričaju o teškom putu. Robertson ga je zaista prošao. Njegova karijera nije krenula na Enfildu po kojem ga svi poznaju. Nije čak ni u Seltiku, za koji je navijao od rođenja. Naprotiv. Seltik ga je odbacio. Sa samo 15 godina dobio je poruku koju nijedan klinac ne želi da čuje.
“Put do profesionalnog fudbalera nikada nije jednostavan. Ako pogledam svaku svlačionicu u kojoj sam bio, svaki igrač je imao prepreke na svom putu. Mislim da vas upravo to čini otpornim. Za mene je to bio ogroman trenutak. Prvi put sam osetio odbacivanje, tugu i sve što ide uz to. Ali morao sam da pronađem način da se izborim i vratim. To mi je mnogo pomoglo tokom karijere, jer neuspeha i prepreka uvek ima. Sve se svodi na to kako ćete se nositi sa njima“, rekao je Robertson za sajt FIFA.
Izbacivanje iz Seltika je možda najbolja stvar koja mu se dogodila. Tada nije tako mislio.
“Bilo je teško nositi se sa odbacivanjem, jer sam navijao za Seltik. Ali upravo me je to iskustvo oblikovalo u čoveka kakav sam danas. Trebalo mi je skoro cela sezona da prebolim to razočaranje. U prvoj godini u Kvins Parku jednostavno nisam bio dovoljno dobar. Nisam bio ni blizu potrebnog nivoa. Ali upravo me je taj težak period izgradio. To je bio prvi put da je neko ozbiljno posumnjao u mene“.
Tako je završio u Kvins Parku, najstarijem škotskom klubu i 10. najdugovečnijem na svetu. U amaterskom timu u kojem fudbal nije bio dovoljan za život. Zato je morao da radi. Dok su neki njegovi vršnjaci već sanjali milionske ugovore, Robertson je radio kancelarijski posao i jurio na treninge.
“Kvins Park je bio amaterski klub, tako da niste dobijali platu. Radio sam u komercijalnom sektoru kluba. Bio je jedan čovek, Endrju Mekglenen, koji je godinama radio u klubu. Pomagao je mnogim momcima da pronađu posao. Brinuo je i o meni, pobrinuo se da imam nešto novca u džepu zahvaljujući poštenom radu. Znao je šta mi je san i pomogao mi je. Kao i moji mama i tata. Trenirali smo dva puta nedeljno uveče, a utakmice igrali subotom, pa sam radio od devet ujutru do pet popodne, a onda morao da budem na treningu već u šest“.
Tih dana na društvenim mrežama objavio je poruku da nema novca i da traži posao. Godinama kasnije upravo će ta objava postati simbol njegovog neverovatnog uspona. Kada je u julu 2012. debitovao protiv Bervik Rendžersa, na tribinama je bilo svega 372 osobe, i malo ko je od njih tada mogao da pretpostavi da gleda budućeg kapitena Škotske i osvajača Lige šampiona.
Bio je to fudbal daleko od reflektora. Toliko daleko da je sa roditeljima imao dogovor da će dobiti još samo jednu godinu da pokuša. Ako ne uspe – fakultet. Normalan život i posao. Kraj sna.
“Rekli su mi da će mi dati tu sezonu da pokušam da napravim iskorak i pretvorim san u stvarnost, ali da ću posle toga možda morati da razmislim o drugim opcijama. Već sam bio na putu da konkurišem za fakultet ili višu školu. Možda da postanem profesor fizičkog. Srećom, ta sezona je išla veoma dobro i već u januaru ili februaru znali smo da se za mene interesuju profesionalni klubovi“.
Ostatak priče danas zvuči nestvarno. Dandi junajted ga je doveo 2013. godine, već naredne sezone proglašen je za najboljeg mladog igrača Škotske i debitovao je za reprezentaciju. Engleski klubovi počeli su da se raspituju za njega i Hal ga je kupio za tri miliona funti i naučio ga da preživljava.
Robertson je imao jednu osobinu koju treneri obožavaju. Rastao je sa svakim problemom. Stiv Brus je to znao da istakne. Gordon Strahan je govorio da neverovatno brzo uči. A Robo je sve svodio na jednu jednostavnu stvar.
“Jedino što sam mogao da kontrolišem bilo je da fudbalu dam sve od sebe. Ako ne uspem, makar ću moći da kažem da sam pokušao apsolutno sve“.
Kada je 2017. stigao u Liverpul, retko ko je slutio šta će se dogoditi. Jirgen Klop je kasnije priznao da je Endi stigao kao bek koji obožava napad, ali ne zna baš najbolje da brani. Nekoliko godina kasnije bio je jedan od najboljih levih bekova planete. Sa Trentom Aleksanderom Arnoldom je promenio način na koji se posmatraju bekovi u modernom fudbalu.
Asistencije su se nizale. Trofeji su stizali. Premijer liga. Liga šampiona. Svetska klasa. Mnogi Endija danas smatraju najboljim levim bekom u istoriji Liverpula. Međutim, ono što je uradio za Škotsku možda mu znači još više. Jer Škotska dugo nije imala heroje.
Ta zemlja je decenijama čekala povratak na veliku scenu, a Robertson je bio čovek koji je nosio taj teret. Paradoksalno, nikada nije bio najveća zvezda. Levi bekovi retko to postaju. I sam se šalio na taj račun kada je jednom navijaču Liverpula koji je kao nagradu trebalo da dobije potpisanu uniformu Škotlanđanina, doneo dres Roberta Firmina uz obrazloženje da “niko ne želi dres levog beka”.
Dok su navijači pevali o golovima Skota Mektominija i Džona Mekgina, Robertson je radio ono što radi čitav život. Trčao i vukao. Besomučno. Boravio je na terenu više nego bilo ko drugi. Za 12 godina u reprezentaciji gotovo da nije propustio utakmicu. Sa 93 nastupa već je među najvećim imenima u istoriji škotskog fudbala, a na putu je da prestigne i legendarnog Kenija Dalgliša sa 102 duela.
“Svesni smo koliko smo srećni što radimo najbolji posao na svetu, barem po mom mišljenju. Toliko dečaka i devojčica sanja da postane fudbaler, a 99 odsto njih to nikada ne uspe. Mi smo deo one male grupe koja je imala sreće da ostvari svoj san. To sam oduvek nosio sa sobom“.
Kada ga je Aleks Mekliš 2018. postavio za kapitena, imao je samo 24 godine. Nikome to nije bilo čudno.
“On je jednostavno veoma skroman momak. Nikada ne biste rekli da igra za Liverpul, da je na vrhu tabele i da igra finale Lige šampiona. On je pravi lider“, govorio je Džejms Mekfaden, nekadašnji reprezetativac Škotske.
I upravo je to ono što saigrači najčešće ističu. Ne trofeje i statistiku, već Endija čoveka. Zato ni ne čudi što Škotska veruje da na Mundijalu može da uradi nešto što nijedna njena generacija nikada nije uspela. Da prođe grupu. Posle 28 godina čekanja, Robertson će konačno predvoditi svoju zemlju na Mundijalu.
“U trenucima poput ovog važno je da se setite odakle ste krenuli, kakav ste put prošli i koliko ste naporno radili da biste doživeli ovakve trenutke. Volim svoj put. Volim sve kroz šta sam prošao. Bilo je mnogo rada, mnogo žrtvovanja. Ali zbog svega što sam dobio zauzvrat, vredelo je svakog minuta. Nikada nisam razmišljao o tome da budem kapiten reprezentacije. Kao dečak, san je bio samo da jednog dana zaigram za svoju zemlju“.
Možda je Džon Mekgin, as Aston Vile, najbolje objasnio fenomen Endija Robertsona.
“Ne voli da govori o svojoj priči. Neće mu se svideti što ovo kažem, ali takva stvar se više nikada neće ponoviti. Od poluprofesionalnog fudbala do Hala, Liverpula, osvajača Lige šampiona, prvaka Engleske i kapitena svoje zemlje na Svetskom prvenstvu. To je prava bajka. Jedva čekam da sednem i pogledam dokumentarac o Endiju Robertsonu“.
I zaista jeste bajka dostojna ekranizacije. Od momka koji je zarađivao 18 funti nedeljno, kojeg je Seltik otpisao, fudbalera u pokušaju koji se javljao na telefone na čuvenom Hampdenu do čoveka koji je sa kapitenskom trakom doveo Škotsku tamo gde je generacijama sanjala da se vrati.
Takve priče fudbal ne proizvodi često.
Komentari (0)