Veliku Britaniju, za sada, najjače trese skandal nakon objavljivanja velike količine deklasifikovanih dokumenata Ministarstva pravde SAD o aktivnostima Džefrija Epstina. Premijer Kir Starmer je u Parlamentu morao da prizna da je znao za veze bivšeg ministra i jednog od najuticajnijih političara na Ostrvu Pitera Mandelsona i osuđenog pedofila i finansijera kada ga je imenovao za ambasadora u SAD. Dok se u medijima naveliko šuška o njegovoj ostavci, anketa Yougov-a je pokazala da je čak 95 odsto Britanaca čulo za vezu Epstina i Mandelsona, što je poražavajuće za celu političku elitu V. Britanije.
U nemilosti se našla i kraljevska porodica posle otkrića o bivšem princu Endruu, a novinari su krenuli da “iskopavaju” druge uznemirujuće slične priče iz prošlosti Ujedinjenog Kraljevstva, koje impliciraju da su veze sa Epstinom samo vrh ledenog brega.
Pola veka nakon što je javnost saznala da su dečaci u domu “Kinkora“ u Belfastu bili sistematski seksualno zlostavljani, ključna pitanja o ulozi britanskih obaveštajnih službi i dalje ostaju bez odgovora. Da li je dom služio kao svojevrsna “medena zamka“ za kompromitovanje i ucenjivanje moćnih pojedinaca i da li su MI5 i MI6 znale za zločine – ili u njima učestvovale – centralna je tema članka istraživanja britanskog istraživačkog novinara Kita Klarenberga za portal Greyzone.
Dok britanska policija navodno razmatra Endruove veze sa Epstinom, Klarenberg podseća da bi, ukoliko se najteže optužbe pokažu tačnim, to bio samo nastavak duge i mračne tradicije u kojoj su članovi britanskog establišmenta, pa i kraljevske porodice, povezivani sa pedofilskim skandalima uz prećutnu ili aktivnu ulogu obaveštajnih struktura.
Kinkora – dom ili tajna mreža
Skandal “Kinkora“ izbio je krajem 1970-ih, kada je otkriveno da je istoimeni dom za dečake u Belfastu zapravo funkcionisao kao tajni bordel za moćne pedofile. Među imenima koja su se tada pojavila bio je i lord Luis Mauntbaten, veliki admiral britanske mornarice, rođak kraljice Elizabete II i pradeda princa Endrua.
Od samog početka, navodi Klarenberg, postojale su snažne indicije da su britanske obaveštajne službe znale za zlostavljanja u Kinkori. U kontekstu “prljavog rata“ u Severnoj Irskoj, gde su MI5 i MI6 istovremeno vodile operacije unutar republikanskih i lojalističkih paravojnih grupa, dom je mogao da posluži kao idealno sredstvo za kompromitovanje i kontrolu političkih i bezbednosnih aktera.
O toj tezi detaljno piše iskusni novinar BBC-a Kris Mur u knjizi “Kinkora: Britanska sramota“, objavljenoj u maju 2025. godine. Uprkos decenijama istraživanja i svedočenjima žrtava, knjiga je, kako se navodi, dočekana gotovo potpunom tišinom u britanskim mejnstrim medijima.
Mur tvrdi da je Kinkora bila samo deo šire mreže seksualnog zlostavljanja dece širom britanski okupirane Irske i šire, o kojoj je londonski bezbednosni aparat ne samo imao saznanja, već je verovatno bio i saučesnik.
Svedočenja žrtava i ime Mauntbatena
Jedan od preživelih, Artur Smit, ispričao je Muru da je kao jedanaestogodišnjak poslat u Kinkoru odlukom suda i da je tamo bio izložen kontinuiranom seksualnom nasilju i zastrašivanju.
– Bio je brutalno silovan od čoveka kojeg je poznavao samo kao “Dikija“, koji ga je zlostavljao savijajući ga preko stola – rekao je Mur, prenoseći Smitovo svedočenje.
Tek kasnije, 1979. godine, Smit je saznao da je “Diki“ zapravo bio lord Luis Mauntbaten, koji je iste godine poginuo u atentatu IRA-e. Prema Klarenbergovim navodima, Mauntbatenova pedofilija bila je decenijama poznata i britanskim i američkim obaveštajnim službama. FBI ga je još tokom Drugog svetskog rata opisao kao osobu “sa devijantnim sklonostima prema dečacima“, ali su ti dosijei kasnije uništeni, navodno na zahtev britanske vlade.
Uloga irskih lojalista i obaveštajnih službi
Zlostavljanja su eskalirala početkom 1970-ih, kada je Vilijam Mekgrat, istaknuti lojalista i vođa paravojne organizacije Tara, postao upravnik doma. Prema svedočenjima, on je dečake sadistički zlostavljao, uz pretnje kako bi ih ućutkao.
Mur navodi da je Mekgrat imao bliske veze sa britanskom vojskom i obaveštajnim službama, da se hvalio saradnjom sa njima i čestim putovanjima u London. Policijski izvori potvrdili su da je MI6 pokazivala interesovanje za njega još od kasnih 1950-ih.
Skandal je konačno izbio u javnost 1980. godine, nakon izveštaja Irish Times-a. Iako su istrage brzo prikupile desetine svedočenja, suđenja su se završila relativno blagim kaznama. Mekgrat je u poslednjem trenutku priznao krivicu, što je, prema Muru, sprečilo da se na sudu otvore pitanja o vezi doma sa obaveštajnim strukturama.
“Lažni dosijei“ i propale istrage
Posebno uznemirujući deo istraživanja odnosi se na dokument iz 1982. godine, prema kojem je MI5 razmatrao izradu “lažnih dosijea“ kako bi se skrenula pažnja istražitelja sa pravih tragova. Iako je kasnija zvanična istraga tvrdila da plan nije sproveden, mnogi dokazi ukazuju na sistematsko opstruiranje.
Kasnija Istraga o institucionalnom zlostavljanju u Severnoj Irskoj (HIA), pokrenuta 2013. godine, bila je ograničena jer nije imala ovlašćenja da primora MI5 i MI6 na predaju kompletne dokumentacije. Uprkos brojnim indicijama, komisija je u velikoj meri prihvatila objašnjenja obaveštajnih službi.
U dokumentima se pominje i Moris Oldfild, nekadašnji šef MI6, za koga su postojale sumnje da je lično povezan sa Kinkorom. Ipak, i on je zvanično oslobođen svake odgovornosti, uprkos svedočenjima da su u MI6 postojali opsežni dosijei o njegovim vezama sa domom.
Zataškavanje koje traje
Klarenberg zaključuje da zataškavanje traje i danas. BBC je 2021. godine povukao dokumentarni film “Izgubljeni dečaci” neposredno pre emitovanja, navodno zbog šokantnih dokaza o umešanosti MI5 u prikrivanje zločina. Autori filma i saradnici prijavili su sumnjive upade i nadzor.
– Britanska država godinama ilegalno špijunira one koji pokušavaju da otkriju istinu o Severnoj Irskoj – izjavio je Mur, navodeći da su stotine novinara i advokata bile pod nadzorom.
Prema njegovim rečima, ključni dosijei o Kinkori zapečaćeni su do 2065. i 2085. godine, čime se praktično onemogućava potpuna istina u dogledno vreme.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)