Ljubav i smrt, dve najaktuelnije teme u istoriji čovečanstva upravo su osnovni motivi novog omnibus romana Aleksandra Bećića koji nosi naslov “Alfabet ljubavi i smrti“, a promocija njegovog romana održana je u Beogradu 25. aprila ove godine.
“Alfabet ljubavi i smrti” zapravo je zbirka priča koje su svoje nazive dobile po slovima azbuke, te ih ima 30, a većina njih ima inspiraciju u suštoj i istinitoj stvarnosti iz života autora.
Čitajući ovo delo, čitalac potpuno “pliva” u Bećićevim mislima, a likovi i karakteri u svakoj od priča su detaljno psihološki razrađeni sa veoma jakim karakterima u kojima svaki čovek može da prepozna sebe ili bar sebi nekog bliskog.
Bećić uspeva da potpuno uvuče čitaoca u svoju misao na način na koji ćete se trgnuti i reći: “Kako ovaj čovek zna šta mislim?”
Na promociji njegove knjige sem autora govorile su i književnica Svetlana Fucić sa kojom je Bećić zajedno pisao knjigu poezije “Stihovi u četiri ruke” i novinarka i književnica, Jelena Milenković.
Na pitanje kako je došlo do toga da napiše baš “Alfabet ljubavi i smrti”, autor je rekao da je knjigu pisao dugih pet godina i dugo razmišljao o njenom objavljivanju.
-To je knjiga koju sam najduže pisao, što se tiče aktivnog pisanja pisao sam je pet godina, pet godina sam proveo u razmišljanju da li da to ponudim nekom izdavaču ili da izdam sam. Knjiga je bila gotova još u vreme korone, ali onda se desio čudesan spoj pa smo Svetlana i ja napravili “Stihove u četiri ruke”, a u međuvremenu je došao roman “Tabloid” pa “Poslednja knjiga stihova”. U trenutku kada je preda mnom nešto što je snimanje serije i razvijanje scenarija za roman “Tabloid” onda sam bio u nekoj obavezi da izbacim nešto novo zato što sam imao želju da tako nešto uradim i imao sam pred sobom dva rešenja. To je bilo da objavim jednu zbirku pesama – rešio sam da objavim “Alfabet ljubavi i smrti” jer je to zapravo najaktuelnija tema u istoriji čovečanstva. Imate ljubav koja ima svoj antipod u mržnji i imate smrt koja je sastavni deo života i to je deo svakoga od nas – pojasnio je Bećić.
Književnica Svetlana Fucić, sem što je uz Bećića koautorka “Stihova u četiri ruke”, istakla je i da je veliki kritičar njegovih dela, te je okarakterisala Aleksandra Bećića kao prevashodno pesnika.
– Interesantna mi je forma dela, po formi može biti omnibus, može biti i roman mešovitog žanra, može biti zbirka kratkih priča i ono što je meni lično najprihvatljivije to je prozeit – preplitanje poetskog i proznog i za mene je ovo, iako ne postoji u rečniku, prozeitični roman. Bećić je prevashodno pesnik i ja ću to da tvrdim do kada sam živa, od njegovih proznih dela nisam čitala prvi roman i njegove drame. Bećić je pesnik pa sve ostalo na svetu – zaključila je Fusić.
Bećić je dodao da je veliki stručnjak, doktor književnosti i profesor u gimnaziji u Čačku Vladimir Dimitrijević ocenio ovaj roman kao omnibus roman.
– Ova knjiga može da se upakuje ćirilično odnosno u azbuci i opet pije vodu, a tek pije vodu kada ima 26. priča po engleskom alfabetu jer je prevedena na engleski i moj poznanik, kanadski pisac koji je nedavno boravio u Srbiji, rekao je da ova knjiga može da pije vodu svuda u svetu – rekao je Bećić.
Da li su priče zasnovane na istinitim pričama?
– Ima priča koje sam pisao po istinitim pričama. Sebe sam ograničio alfabetom pa sam razmišljao koju reč da stavim na primer pod slovo “Š”, pa sam prvo napisao priču koja je o inspicijentu koji je ostao bez svoje ljubavi i on je uvenuo. Ćovek je beskrajno bio zaljubljen u jednu glumicu koja je neposredno pred rat devedesetih dobila neku epizodnu ulogu u engleskoj seriji, pa je otišla i ostavila mu poruku da se neće vratiti – ja sam napisao priču o tom inspicijentu. Mora se voditi računa o širokim narodnim masama, te sam je nazvao “Šaptač”. Na primer priča “Njuška” koja je jedina na slovo “Nj” koje mi je bilo ostalo nezavršeno, te sam zatim zaključio da bi trebalo napisati priču o životinji, te sam napisao priču o psu, odnosno o ljubavi između dvoje ljudi ali i prema psu – objasnio je Bećić.
Kada nastaje priča koliko mora da postoji pokretač nečeg istinitog, nečeg što si video, percipirao?
– Ne samo u pričama nego i u pesmama, valjda zato što sam se hranio tim hlebom od sedam kora, novinarskim, kada si neko ko piše ceo život o stvarima koje se stvarno dešavaju ne možeš da izbegneš da ti neki stvaran događaj bude „trigger“ za pisanje priče. Što se tiče drame, napisao sam pet dramskih tekstova od kojih je četiri izvođeno, peti će biti izvođen. Predstava koja je meni najdraža zove se “Partija bivših”, crna komedija čiji je lajt motiv primećen u filmu “Bokseri idu u raj”. Tema se tiče toga šta se dešava kada čovek umre? Ide kod Svetog Petra i čeka da li ide gore ili dole. U ovom komadu, Sveto trojstvo šalje lekara koji obavlja human posao u pakao na primer zato što je naterao ženu na abortus, uzimao mito i loše lečio nekog, a lopova šalje u raj jer je lopov krao samo da bi prehranio svoju decu. Elem to je čista fikcija, ali opet ima utemeljenje u stvarnom životu jer sam ja pre 10 godina preživeo kliničku smrt i mene su spasili ljudi iz mladenovačke bolnice. Igrom proviđenja se desilo to da u trenutku kada ja padam nasred ulice kola Hitne pomoći prolaze tuda, to su mi pričali, nisam imao svest o tome i u rekordnom roku sam odveden u bolnicu koju inače zovu bolnica bez nade. Ja sam bežao od smrti tako što sam pisao – rekao je on.
Pre 10 godina sam preživeo kliničku smrt i samo igrom proviđenja sam preživeo – otkrio je Bećić
Kod tebe nikad nema patetike i kod te poetske note se na vrlo neobičan način pripoveda i o ljubavi i o smrti, kod tebe nema te trivijalnosti kada je opis ljubavi u pitanju, ali i u opisu smrti nema patetike. Šta je po tebi ljubav?
– Vrlo si pogrešnog čoveka pitala – moraću da ti odgovorim stihom koji ide: “Samo me nemoj pitati nikada zašto te volim jer onog dana kada ti odgovor na to pitanje dam znaćeš da te više ne volim”. Dakle ljubav je nešto što ne možeš da definišeš to je sklop najlepših i najgorih osećanja, onog trenutka kada nema lepih ni ružnih ljubavi nema. Ljubav traje 8 meseci, to je naučno dokazano, ako posle tih 8 meseci ne shvatiš da želiš sa tom osobom da dočekaš poznu starost onda to nije ljubav. Ja sam samo jedini put video to i to je bilo između moje bake i deke, njihova ljubav je bila bez dodirivanja i ljubljenja, oni su imali jednu jedinu zajedničku sliku, slike sa venčanja su im nestale jer su bila ratna vremena, a kada je ona umrla on je do svoje smrti svaki dan išao kod nje na grob i nosio cvet.
Ljude u svakoj priči ubija odlazak ljubavi i njen nestanak, šta je bila tvoja vodilja?
– Kao što sam u jednom drugom romanu “Svi naši razvodi i ostale porodične priče” pokušao ljudima da objasnim da je razvod jedna normalna pojava. Ovde pokušavam da objasnim da je smrt normalna pojava. Sasvim je normalno da čovek pronalazi iznova i iznova nekog koga voli, čovek je zaljubljen u ljubav. Svi mi opet dolazimo u situaciju da demantujemo sami sebe, da shvatimo da ta osoba koju smo voleli ipak nije ta.
Svetlana, zašto bi nekome preporučila da ima ovu knjigu?
– Volim način na koji Bećić piše, volim njegovu poeziju, mogu i dan danas da se ubacim u svaku njegovu pesmu ali i priču i to je nešto što mene jako intrigira. Nas dvoje nismo slični ali smo u poetskom smislu isprepletani. “Stihovi u 4 ruke” su nastali tako što je neko od nas podelio svoju pesmu na Fejsbuku pa smo došli u kontakt. On je pisac, odnosno pesnik koji je u vrhu današnje savremene poetske scene i kao takav mislim da je sposoban da napiše bezmalo šta hoće, lično ja sam poznata po tome da kritikujem i mogu da kažem da nisam neki ljubitelj njegovih romana, ali u njegovu poetsku ličnost se kunem. To je čovek koji i pesmom a i romanima može da vas potpuno uvuče u svoju misao na način na koji ćete se trgnuti i reći kako ovaj čovek zna šta ja mislim? To je veliki kvalitet kod svakog pisca, da vas svojom pisanom rečju izmesti i ubaci u sebe u svoj krvotok, da se nađete u njemu i on u vama i da ne znate ko je tu ko. To je prvi razlog zbog kog bih uvek preporučila Bećića. Kao što ste u svakoj Bećinoj pesmi potpuno vi unutra ili neko vaš. Ako niste vi onda ćete prepoznati nekog drugog. Što ne možete reći za neki širi auditorijumi druge pesnike. Beća je već duže vreme u samom vrhu, pričamo o savremenoj poetskoj sceni, o ljudima kao što je Dilan, kao što je Pjetra Fon Tilen. Ti neki ljudi koji su jako dobri, e tu je i on. Ja ne mogu reći sad Dilan je prvi ili Beća je prvi, prepliću se. I to je njegov veliki kvalitet. Treba biti majsor i uvesti čitaoca u istinu na taj način da čitalac poveruje. I da prepozna. – rekla je Svetlana Fucić.
Zašto ti ne pišeš ono što se prodaje, a možeš? Jer imamo ljude koji ne mogu.
– Odgovoriću ti u jednoj reči. Moj otac je bio glumac i naučio me je da dobro imitiram. Budala. Ovo što ja radim, naslov, Alfabet ljubavi i smrti. Dakle od svih mojih knjiga samo prva i “Tabloid” su knjige koje mogu da se prodaju svuda, uvek, stalno. Može i ova kada nađete budalu koja će da kaže: Vidi ovo zaista vredi, ovo treba prevesti, ovo treba pronaći izdavača tamo negde. Inače pišem pesme. Ljudi, čovek od 57 godina u Srbiji piše pesme. Sada ću da vam ispričam anegdotu. Kada sam pre dve godine u Nišu promovisao Tabloid, promovisao sam i poslednju knjigu stihova. Tabloid sam prodao u bezmalo 50 primeraka, a poslednju knjigu stihova u 4. I pita mene tamo jedna žena, divna, profesorka je na fakultetu u Nišu: A zbog čega je poslednja knjiga stihova? Ja joj kažem vrlo jednostavno, kada uzmete Tabloid i koliko je knjiga a vi kažete 700 dinara, kaže: Super. A kada uzmete poslednju knjigu stihova: Koliko para? 500 dinara. He prijatelju, malo si se zabrojao. To što su stihovi po definiciji, ako si zaista dobar pesnik, a ja i dalje tvrdim da nisam dobar pesnik, eto to izlazi iz mene. Drugi neka kažu da li sam dobar. Ne kažem za sebe ni da sam dobar pisac. Ja samo ne dam da mi neko kaže da nisam dobar novinar, jer za to sam se školovao i znam šta sam radio i gde sam bio urednik i koga sam intervjuisao itd, itd. Ali, ja sam imao potrebu da ispričam otrov u romanu “Tabloid”, a ovo mi je ležalo na duši. Ovaj otrov mi nije ležao na duši. Iskreno. Ja sam se iznenadio kad mi je jedan poznati reditelj prišao i rekao: E, ajde da pravimo film i seriju. To je sve što imam da vam kažem.
Ko se bavi književnošću zato što to izvire iz njega?
– (Sarkastično) Budala. Ti ako u Srbiji nisi neko ko izdaje za veliku izdavačku kuću ti si čovek koji je na nekoj off sceni u koju su upućeni samo određeni krugovi. Što se vidi večeras. Ja sam vam zaista beskrajno zahvalan svima vama koji ste došli. Ako bih mogao za kraj da vam pročitam jednu kratku priču koja je meni bitna. Posvećena je Ani Radmilović, pokojnoj književnici i novinarki, mojoj velikoj prijateljici. Priča se zove “Cedulja”…
O Aleksandru Bećiću
Aleksandar Bećić se relativno kasno okrenuo pisanju: nakon više decenija provedenih u medijima, sa 45 godina objavio je prvi roman “Svi naši razvodi i ostale porodične priče” (Kuća dobre knjige), Šest godina kasnije, 2018, sklopom čudnih okolnosti, u samo 365 dana objavljuje romane Evo zašto te volim (autorsko izdanje) i Prvi čin, kao i zbirku pesama Pisma Starom Gospodinu.
U 2020. objavljuje još dve zbirke pesama: najpre poetski roman Bajka za bivše štitonoše, a potom i Stihove u četiri ruke sa Svetlanom Fucić. U 2021. godini objavio je i svoj četvrti roman: Tabloid za Liberland, a godinu dana kasnije svoju četvrtu zbirku pesama 100 – Poslednja knjiga stihova. Njegovi poetski i prozni radovi objavljeni su u više zbornika. Drame Aleksandra Bećića (Telefon, Sin domaćeg izdajnika, Partija bivših, Pod šljivom) igrane su na scenama širom zemlje. Aleksandar Bećić živi i radi u Mladenovcu.
Piše: Andrea Jovanović
Zabranjeno prenošenje teksta ili delova teksta bez navođenja izvora i linka Objektiv.rs
Komentari (0)