U trenutku kada je epidemija kovida 19 u Srbiji bila na vrhuncu, Vranjanka Vesna Miletić je vodila bitku sa karcinomom, pa je koronavirus bio još jedna u nizu pretnji po njen život. U ispovesti, za “Novosti”, ova žena priča kako je baš u tom periodu u Institutu za onkologiju i radiologiju u Beogradu savladala strah od korone i naučila da se može i pogledima grliti.
Bila je i svedok toga da je sve osoblje ovog instituta u prvim borbenim redovima, da svojim pacijentima pomaže i onda kada okolnosti nisu “normalne”.
“U novembru prošle godine dijagnostikovan mi je rak, i to drugi. Prvi sam preživela 2011. i više od osam godina živela sam kao da sam ponovo rođena. Često sam govorila da ako mi se pojavi recidiv ili drugi karcinom ne želim da živim i da se borim. No, pojavio se uprkos redovnim kontrolama i nije bio vezan za prvi. Da zlo bude veće, dogodio se baš kada je počela borba sa novim virusom”, kaže Vesna.
Krajem decembra je operisana, a u januaru je zbog praćenja stanja više bila u Institutu nego kod kuće. Već u februaru počela je sa hemioterapijom u Dnevnoj onkološkoj bolnici u Vranju. A onda je kovid 19 stigao u Srbiju.
“Nisu mi nedostajali kafići, izlasci, šetnje, ionako sam već bila u izolaciji. Stvorila sam svoj svet, i u njemu su bili samo oni koji mi mnogo znače. I u jeku pandemije desio mi se problem sa ranom. Bila sam na stalnoj vezi sa mojim doktorima Markom Jevrićem i Brankom Radmanović. Usledila su dva odlaska pod ‘punom ratnom opremom’ za Beograd, a slike pustog auto-puta i glavnog grada zauvek će mi biti urezane u sećanju”, priča Miletić.
“Tada je konzilijum odlučio da moram biti operisana, i to hitno. I tako bi bilo da korona nije ušla u Institut za onkologiju i radiologiju, pa je operacija usledila posle Vaskrsa, i po mnogo čemu bila je drugačija od prethodnih. Prošla sam prvu strogu trijažu uz obaveznu potvrdu da sam kovid-negativna”, kaže Vesna.
“Usledila je druga, u amfiteatru, gde odgovaram na pitanja o svom kretanju poslednjih nekoliko nedelja, i o kontaktima, uz obavezno merenje temperature. Prolazim i to, pa odlazim na odeljenje hirurgije, gde je sablasno prazno. Svi su u skafanderima, ali se nekako prepoznajemo i smejemo. Nenadano dolazi u posetu i direktorka Instituta prof. dr Danica Grujičić, koja nas uverava da je sve u redu”, navodi ona.
Priznaje da zahvaljujući ljudima koji rade u Institutu ona tada na koronu nije ni pomišljala.
“Dobijamo premedikaciju, a onda me odvode u operacionu salu, odnosno ‘vasionski brod’. Anestetičar je vrcavog duha i pita me gde želim da putujem, a anesteziološkinja, koja je pilot, kako se predstavlja, prelepa žena toplih očiju. Pored mene moji su anđeli čuvari, moji lekari. Znam da sam u sigurnim rukama, i ne strahujem od ‘leta’, koji je trajao oko dva sata. Po izlasku, svi su oko nas, brinu i besprekorno vode računa o nama. Uveče sam već na nogama, a narednog dana dobijam otpust”, završava Vesna svoju priču.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije – Objektiv.rs
Komentari (0)