Aleksandar Vučić je najavio da će podneti ostavku. To bi bila jedina velika, strateška i sudbonosna greška koju je načinio za više od 10 godina vlasti. A priznao je mnoge greške. Ipak, sve su one ispravljene ili su ispravljive, poput slučaja Rio Tinto. Ova bi bila neispravljiva.
Činjenica da Vučić nije načinio nijednu krupnu grešku u uslovima na ivici trećeg svetskog rata rezultat je njegovog neverovatnog političkog umeća koje je, u krajnjem zbiru, uzdiglo Srbiju i dovelo je u poziciju u kojoj, zahvaljujući sopstvenoj snazi i preporodu na svim poljima, sama može da odlučuje o svoj sudbini.
A nije bilo tako pre 10 godina. Srbija je bila nemoćna vazalna državica koja se povijala kako vetar dune. Političke elite su imale samo jedan cilj – kako da se dodvore biračima, a da ne iznerviraju zapadne mentore.
Vučić to nikada nije radio. Povlačio je nepopularne poteze, poput usvajanja Zakona o radu i smanjenja penzija, a zapadnim silnicima, koji su navikli na bespogovornu poslušnost, umeo je da odbrusi pred očima celog sveta, u šta se nedavno uverio i Olaf Šolc, kancelar moćne Nemačke.
Umesto toga, strpljivo je čekao da rezultat njegove politike postane vidljiv i urodi plodovima. A rezultat danas niko ne može da ospori. Srbija je preporođena zemlja, i ekonomski, i vojno, i politički. Država kojoj više niko sa strane ne može da bira put, instalira vlast i upućuje ultimatume. Država čiji građani žive neuporedivo bolje, imaju veće plate, voze bolje automobile, više putuju i manje brinu za budućnost svoje dece. Država koja je sposobna da zaštiti svoj narod i sa ove i sa one strane Drine, i u Šumadiji, i u Vojvodini, ali i na Kosovu i Metohiji.
Ako Vučić podnese ostavku, sve to će biti dovedeno u pitanje. U situaciji kada se od državnog rukovodstva očekuje gotovo nemoguće – da sačuva i teritorijalni integritet i ekonomsku budućnost zemlje i njenih građana – ti isti građani treba da se zapitaju koga žele u poziciji da donosi sudbonosne odluke?
Na jednoj strani je Vučić, a na drugoj svi ostali. Opozicija sastavljena od funkcionera bivše vlasti koja je razorila zemlju i novokomponovanih desničarskih demagoga, koji, i jedni i drugi, za svako rešenje imaju problem, a ni za jedan problem nemaju rešenje. Prvima je na umu samo ono što im kažu Vašington ili Berlin, a drugima ono što čuju iz Moskve.
Nisu daleko od njih ni pojedinci u samoj Vučićevoj stranci, kojima je Vučić dobar samo dok je na vlasti i koji misle da će im to doneti lične beneficije.
Vučić bolje od svih vidi i čuje i Vašington i Berlin i Moskvu, ali sluša samo Srbiju. A Srbija to zna i to je pokazala na svim prethodnim izborima. Pokazali su to i oni koji, zadovoljni svojim životom i državom, imaju taj luksuz da ih “politika ne zanima” i da mogu da ne izađu na izbore, znajući da ih sutra čeka veća plata, topao stan i pun tanjir.
Bilo kako bilo, jednu stvar svi znaju: U Srbiji danas postoji samo jedan čovek koji, suočen sa nemogućim pritiscima, ima dovoljno snage da ne podnese ostavku na najznačajniju političku funkciju u zemlji i preuzme odgovornost za teške i sudbonosne odluke koje će definisati budućnost države i naroda u decenijama pred nama. Njegovo ime je Aleksandar Vučić.
Komentari (0)