Porodična radionica iz Malog Iđoša iskovala je srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu u Minhenu! Radovala se cela Srbija zbog velikog uspeha na Olimpijskom stadionu, a ujedno je i dobro zapamtila ime devojčurka od tek 18 leta posle finalnog nadmetanja u bacanju koplja.
Upravo su supertalentovana Adriana, po svemu sudeći nova planetarna atletska zvezda, i njena majka i trener Đerđi Vilagoš u razgovoru za Objektiv pričale, između ostalog, o edukaciji na internetu, specifičnom odnosu, kao i „nevoljama” zbog neviđenog dara.
Početak kao na filmu
Sve je počelo, čini se, potpuno bezazleno i filmski, pošto su sada već trofejne dame praktično preko Jutjuba zakoračile u svet kraljice sportova.
– Ništa nismo znale o bacanju koplja, osim što smo to gledale na televiziji. Krenule smo da učimo tehniku od nule, ali zajednički smo puno napredovale – istakla je Đerđi, dok se Adriana nadovezala i otkrila sa kakvim je izazovima morala da se suoči:
– Trebalo mi je skoro godinu dana da naučim tehniku, bilo je baš teško. Znala sam i da mogu sama sebe da udarim u glavu ili leđa ako loše bacim koplje. Gledala sam satima snimke čuvenog Jana Železnog, zbog čega sam tek kasnije počela da uživam u svemu.
Zanimljivo je i da naše sagovornice nikada nisu funkcionisale kao trener i takmičarka, pa se nametnulo pitanje da li su se nekada naljutile jedna na drugu.
– Imamo odličan odnos! Nema potrebe da se svađam sa Adrianom na treninzima, a to je zato što ona želi da ostvarimo zajednički cilj. Sve je stvar dogovora, pre svega, na koje bi tačno detalje trebalo da se fokusira ili obrati pažnju – otkrila je Đerđi.
Đak generacijeKoliki doprinos ima mama u razvoju svoje naslednice, pokazuje i podatak da je svojevremeno završila školu za atletskog trenera kako bi bez ikakvih ograničenja mogla da bude ključan faktor u osvajanju brojnih odličja.
– Nije mi bilo teško da steknem diplomu, jer sam ranije imala završenu školu za rukometnog trenera. Morala sam samo da položim razliku u predmetima. Možda sam jedino bila u škripcu sa vremenom, ali koristila sam svako putovanje autobusom do posla u Subotici da učim, pišem radove – nastavila je u dahu tvorkinja ovog bisera.
Osim što im je sport nezaobilazna tema u svako doba dana i noći, Adriana može da se pohvali i da nije zapostavila obrazovanje, već je u Gimnaziji „Dositej Obradović” proglašena za đaka i sportistu generacije.
– U prethodne četiri godine imala sam sve petice. Bilo je baš teško, ali sam i dosta vremena izdvajala za učenje – rekla je Adriana, a Đerđi je do detalja objasnila koliko je bila posvećena:
– Trudila se da nadoknadi kada je izostajala. Stalno je nosila sa sobom knjige i sveske, tražila od drugarica pređeno gradivo. Kada bi se potom vraćala u školu, tačno je znala šta su ostali radili. Uskoro bi trebalo i da nastavi usavršavanje na Fakultetu za sport i psihologiju u Novom Sadu.
Napad na rekord
Nije neobična želja da postane profesor fizičkog vaspitanja, jer je još u detinjstvu imala afinitete ka atletici.
– Adriana je igrala rukomet od prvog razreda osnovne škole, a onda je nastavnik fizičkog iz Malog Iđoša želeo da je u četvrtom prijavi na takmičenje u bacanju vorteksa. Rekao mi je: „Nemoj da se sekiraš, dođi da je gledaš u Subotici u 16.00 časova. Vidimo se.” Pomislila sam tada na moje jadno dete, razmišljala kako će biti najgora, možda i doživeti traumu. Međutim, osvojila je prvo mesto, pa sam kasnije proveravala rezultate i videla da je prvakinja Srbije bacila samo metar više od nje. Trebalo bi napomenuti i da je bila dve godina starija – prokomentarisala je Đerđi.
A onda se i javila dilema da li da izabere bacanje koplja ili rukomet, pogotovu posle ponude Nacionalne akademije za rukomet iz Mađarske.
– Bila je baš teška nedelja kada sam konačno donela odluku. Ipak, dobro sam razmislila, odredila ciljeve koje sam želela da postignem. Naravno da i dalje volim rukomet, sada više kao hobi, iako sam zvanično prestala da treniram pre godinu dana. Imala sam i poziv od Nacionalne akademije u osmom razredu osnovne škole. Rešila sam da sebi dam godinu dana, naučim tehniku, i na kraju sam izabrala atletiku – istakla je Adriana.
Problematično je bilo i što je vicešampionka Starog kontinenta upadala u „nevolje”.
– Došla je do takvih granica sa 14 godina da prosto nijedna devojčica na svetu nije mogla da ostvari slične rezultate. Kako u početku nismo imali gde da treniramo, pomislili smo da bacamo ispred naše kuće i policijske stanice. Naime, postojao je prazan plac, širine oko 35 metara, sa sve betonom kao zaletištem. Krenule smo da bacamo koplje i već za dva-tri meseca ubacivala ga je u našu baštu. Kasnije ga je zabacila i na drvo, a uspela je i da probuši krov na jednoj prostoriji. Zanimljiva je i priča za Domboš fest, išla sam da vidim šta se i gde nalazi, ukoliko budem morala da nadoknadim neku „štetu” – prisetila se brojnih anegdota Đerđi.
Međutim, buduća olimpijska šampionka ponosna je i da su mnoge devojčice krenule njenim stopama.
– Počele su zbog mene da treniraju. Vredno rade i sada je oformljena lepa grupica u Malom Iđošu, koja beleži odlične rezultate na takmičenjima – nije skrivala zadovoljstvo Adriana.
Vremena da leže na starim lovorikama nemaju. Velika su očekivanja u nastavku ove, ali i naredne sezone, i gotovo je izvesno da će uspešni tandem ponovo obradovati naciju.
– Postale smo jako popularne posle Evropskog prvenstva (smeh), mada nemamo puno prostora za neki odmor. Svetsko prvenstvo u Budimpešti je već naredne godine. Cilj je da prođemo kvalifikacije, odnosno da ostvarimo što bolji rezultat u finalu. U planu je i učešće na Evropskom prvenstvu za takmičare do 20 godina. Volela bih da osvoji zlatnu medalju, pogotovu što na tom šampionatu neće biti Grkinje Eline Cengo. Ostaje i želja da obori svetski rekord za juniorke – zaključila je Đerđi, uz informaciju da bi Adriana 2. septembra trebalo da nastupi na mitingu Dijamantske lige u Briselu.
Piše: Uroš Selenić
Bonus video:
Komentari (0)