Posesivnost je veoma čest uzrok sukoba ne samo u ljubavnim odnosima, već i prijateljskim.
Ukoliko se na vreme ne prevaziđe, najverovatnije dolazi do trajnog prekida odnosa između dve osobe.
Posesivnost nastaje kao posledica prethodnih iskustava, najčešće loših, koji služe kao tačka oslonca u sadašnjem odnosu, nešto kroz šta se traži konstantno razuveravanje.
Da biste imali kvalitetne odnose s drugima, morate da radite na prevazilaženju ovog stanja. Prvi korak ka eleminisanju posesivnosti je da razumete razloge upuštanja u kontrolišuća ponašanja. Drugi važan korak je razumevanje, prihvatanje i uvažavanje emocija u pozadini problema.
Većina ljudi ima određeni strah za bliske odnose. Ova osećanja mogu poticati od dubljih tema, kao što je strah od odbacivanja. Umesto da istražuje poreklo ovih emocija, osoba ih projektuje u partnera, beži od osećanja koja su bolna, nadajući se da će tako nestati.
Na primer, može na nekom nivou osećati da nije voljena i da je niko nikada ne bi odabrao. Ovo negativno uverenje o sebi može voditi ka nesigurnim ponašanjima sa partnerom, kao što su: odaljavanje i zatvaranje u nadi da će se partner približiti i pokazati interesovanje, zatim može ulaziti u poziciju žrtve i ponašati se ranjeno, povređeno. Na ovaj način osoba sama sebi daje potvrdu o nevoljenosti. Ako je nesigurnost u korenu posesivnosti, uvođenje različitih načina koji omogućavaju da razvoj ljubavi i brižnost ka sebi, može biti od značajne pomoći.
Da bi se emocije razumele i prihvatile, sledeći značajan korak je izbacivanje unutrašnjeg kritičara koji napada, stalno pronalazi potencijalne opasnosti i šalje anksiozne poruke ispisane kognitivnim distorzijama (npr. emocionalno razmisljanje: „Ako tako osećam, mora biti da zaista jeste tako“). Ovaj unutrašnji kritičar pokreće začarani krug anksioznosti u partnerskim odnosima, obogaćuje ga greškama u mišljenju i vodi ka posesivnim ponašanjima. Korisno je zapitati se čiji je to glas, ko je slao takve ili slične poruke, a zatim obezbediti prostor i za sopstveni glas.
Identifikovanje unutrašnjeg kritičara otvoriće vrata mnogim sećanjima i osećanjima iz prošlosti. Međutim, ukoliko se ne suočimo sa izvorom anksioznosti, ona nikada neće nestati. Koren može zauvek biti tu, preteći da će se zapatiti i zauvek nas zarobiti. Sama činjenica da se partnerski odnos želi, govori o potencijalu, o sposobnosti da se ispisuje zajednička sadašnjost i budućnost, bez obzira na bolnu istoriju. Odbacivanje ranijih povreda, njihovo potiskivanje, ujedno znači i brisanje sopstvenih snaga.
Navedene procese je najefikasnije sprovoditi uz stručnu pomoć. Ne moraju uvek biti u pitanju duboke povrede koje datiraju iz detinjstva, ponekad može biti reč i o prethodnim negativnim iskustvima u partnerskim odnosima, posebno kada je partner bio nasilan. Promene se mogu uvoditi i na svakodnevnom nivou, u interakciji sa partnerom.
Aktivno pružanje otpora i izbegavanje kako kontrolišućih, tako i kažnjavajućih ponašanja je neophodno. Anksioznost unosi ideju da se u kontrolišuća ponašanja upušta, da je to jedini način da se ona smanji na nivo podnošljivosti. Međutim, anksioznost u ovoj priči laže, samo će se na trenutak pritajiti, a onda će se vratiti snažnija, neprijatnija i neumornija nego pre. Pronalaženje metoda za razotkrivanje anksioznosti i sprečavanje njenog začaranog kruga, kontrola sopstvenog, a ne tuđeg ponašanja i emocija, vraćaju fokus na suštinu problema. U ovom procesu mogu pomoći tehnike koje se inače primenjuju kod tretmana anksioznosti, kao i tehnike telesne relaksacije.
Posesivna ponašanja i relaciona anksioznost govore dosta i o zanemarenim ličnim potrebama, o tome da je fokus stavljen na nekog drugog. Sopstvena osećanja, želje i potrebe, potpuno su potisnute, te je i doživljaj sebe kao zasebne osobe bled i teško dostupan kada je najpotrebniji. Vođenje dnevnika osećanja na kraju svakog dana, pisanje liste potreba, vraćanje ranijim interesovanjima, pravljenje dnevnog plana, omogućava zdrav kontakt sa sobom, kao i realnu, opipljivu, brižnost ka sebi.
Otvoreni i iskreni razgovori sa partnerom, drugim bliskim osobama, u kom se razotkrivaju unutrašnji strahovi, borbe, nesigurnosti i potrebe da se kontroliše situacija, omogućavaju zdravu emocionalnu povezanost. Umesto tendencije da se odgovornost za sopstvena osećanja smešta u druge, razvija se sloboda, doživljaj jasnoće sopstvenih granica, prijatnost pri učestvovanju u tuđim zadovoljstvima.
Celokupan proces lečenja posesivnosti mogao bi se definisati kao razvoj zdravog odnosa prema sebi, stabilne ljubavi prema sebi, nezavisne od prisustva ili odsustva značajnih drugih.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)