Zločinačka akcija “Oluja” je odnela mnogo života. Ali, pored toga je učinila još više. Iščupala je srca preživelima, nemilosrdno im oduzela ono najmilije i time otela od njih i deo ličnosti, identiteta. Ljudi su u strahu bežali, napuštajući svoj dom, deca u suzama koračala stazom nepoznatog, neizvesnog, ne znajući da li će dočekati sutra.
O njima se mnogo govorilo i pisalo. I treba da se piše, i pisaće se u znak sećanja na period koji je naneo duboku ranu i neizbrisiv trag, a koji nikada ne sme da se zaboravi.
Imala sam 11 godina kada se to dešavalo. Ni dete, a ni odrasla osoba, neki najgori period, pubertet… Ovim rečima započinje svoju izrazito bolnu i potresnu ispovest za Objektiv Danijela Vuković (38) iz Apatina, dok nas uvodi u svoje sećanje, sećanje jednog deteta, čiju ranu ništa ne može da zaleči.
SVE JE POČELO 4. AVGUSTA
Danijela je tada imala samo 11 godina. Živela je u Donjem Lapcu u stanu sa majkom, rođenim bratom, ocem, strinom i dva brata od strica, koji su prešli da žive sa njima nakon što je Danijelin stric poginuo 1991. godine.
– Tog 4. avgusta morali smo da napustimo našu kuću. Moj otac je vozio u Lika transu, u to vreme je vozio hranu za vojsku. Pre nego što se sve to dogodilo, otišao je od kuće zbog posla, tako da ga par meseci nismo videli – navodi Danijela.
Kao i svi ljudi koji su tada krenuli iz Krajine, Danijela je sa svojom porodicom morala da napusti svoj dom i zakorači putem neizvesnosti, ostavivši svoje detinjstvo i bezbrižnost iza sebe.
– Tada nas je jedan komšija našim autom odvezao do Han Kola, sela kod Banjaluke, odakle je inače moj otac poreklom. Moj brat je u tom momentu bio kod maminih roditelja na selu, u tom izbeglištvu on nije bio sa nama, već je krenuo sa babom i dedom – rekla je Danijela.
– Mi smo došli do Petrovca, gde se to sve desilo sa tatom, gde su tata i brat poginuli. Došli smo do tog mesta i sećam se da nismo išli tim putem, kojim su išli svi ljudi. Nas je komšija vozio kroz šumu – kaže Danijela.
Danijela je sa ostalima čekala nadajući se da će da ugleda svog oca ili brata, međutim, nisu ih dočekali.
– Potom smo došli na kraj Petrovca, tu smo stali i čekali ne bi li naišao moj otac ili brat. Međutim, nismo ih dočekali i onda je tu naišao moj stric, koji nas je preuzeo. Plan je bio da idemo do Banjaluke i tamo da se nađemo svi zajedno. Međutim, mi smo došli kod tatinog strica u Han Kolo, gde smo bili svi.
GLEDAJUĆI VESTI SAZNALA UŽASNU ISTINU
Dok je boravila kod strica u selu, koje je rodno mesto njenog oca, Danijela se gledajući vesti na televiziji suočila sa saznanjem koje je zauvek prekrojilo njen život.
– Sećam se da sam gledala pred spavanje vesti, putem kojih sam saznala da su moj otac i brat poginuli. S njima su u kamionu izgubila život i deca od tatinog prijatelja – izustila je Danijela, jedva uspevši da obuzda suze.
Njen otac, brat i prijatelji su se našli na Petrovačkoj cesti, u nadi da zajedno dožive bolje i sigurnije sutra, a umesto toga otišli su zajedno u smrt…
– Naime, kada je tata iz Banjaluke čuo šta se dešava, on je krenuo u susret nama u kontra smeru od kolone jer je mislio da nećemo moći da izađemo. Tu je naišao na mog brata koji je bio sa babom i dedom. Naravno, dete k’o dete, ide kod oca u kamion, prešao je kod tate. Onda je naišao tatin prijatelj sa svoje dvoje dece, Žarkom i Nevenkom Rajić, koji su takođe prešli u tatin kamion. Tu je naišao i tatin otac, moj deda, a sa njima je bio i naš kum. Svi oni su bili u kamionu.
“NA MESTU SVI OSTALI MRTVI”
– Samom ovom činu ja nisam prisustvovala, ali kažu da je taj avion koji ih je gađao, iznad njih kružio, napravivši par krugova, i da je potom granatu ispalio u kamion mog oca. Na mestu su ostali mrtvi moj otac Krstan, moj rođeni brat Darko, koji je tada imao samo 13 godina, i mojih dvoje prijatelja Žarko i Nevenka – govori Danijela, dok u ovom trenutku više ne može da obuzda suze.
Njen deda i kum su pukom srećom preživeli, jer ih je detonacija odbacila.
– U autu iza našeg tate su isto bili njegovi prijatelji, Drča Josipa i Drča Dušan i njihov sin Jovan (5), koji je takođe tada poginuo. Puno ljudi je poginulo u tom momentu – govori Danijela dok pokušava da ostane pribrana, a suze same nalaze svoj put…
Danijelina majka Jovanka u startu nije mogla da prihvati činjenicu da je u trenutku izgubila muža i dete.
– Kada sam preko vesti to saznala, otišla sam kod mame da kažem šta sam čula. Ona mi je rekla da to nije istina, da to ne može da bude istina. Naravno, ko bi u takvo nešto poverovao. Moja mama, stric i strina su se bacili u potragu po Crvenom krstu, po prihvatnim centrima, bolnicama, da vide da li su među živima ili među mrtvima. Prosto, o njima nije bilo ni traga ni glasa, a ja sam saznala na televiziji, niko mi nije verovao.
– Nigde ih nisu mogli pronaći i samo se sećam sledeće slike – stric i strina donose dve male kese iz prodavnice, u kojima su bili ostaci mog oca i brata – jedva je uspela da izgovori Danijela, pa dodala:
– Sećam se da sam tražila da to vidim. Naravno, nisu mi dali jer tad sam bila dete.
DVA SANDUKA ZA ČETIRI TELA
Njenog oca, brata, sa njenim prijateljima Žarkom i Nevenkom, sahranili su u dva mala sanduka, koja su bila možda veličine jednog metra. Tu su bila četiri tela.
– Međutim, na taj dan sahranili smo ih u rodnom selu mog oca, Han Kolima. Nakon nekih 10 do 15 dana, moja majka je saznala da to nisu sva tela i da su neka pokopana u Ključu, mestu u Bosni i Hercegovini. Njih je pokopao prijatelj mog oca i majke, Milan. Kada je Milan naišao na to mesto nesreće i video šta se desilo, on ih je sahranio u prvo mesto na koje je naišao, u Ključu – rekla je Danijela.
Ona navodi da je njena majka išla kada je bila obdukcija, te da je ona to sve videla.
– To su užasne scene, to se nikada ne zaboravlja – rekla je Danijela.
Podsetimo, 7. i 8. avgusta 1995. naređeno je avionsko raketiranje kolone izbeglica na Petrovačkoj cesti kod Bosanskog Petrovca i u mestu Svodna kod Novog Grada. U naletu hrvatskih “zračnih vitezova” poginuli su Darinka Drča (68) i njeni unuci Jovica Drča (6) i Mirjana Dubajić (21), brat i sestra Nevenka (11) i Žarko (9) Rajić, Krstan Vuković (44) i njegov sin Darko (13), Branko Stjelja (72) i njegov sin Mirko (34).
“ODSEKLI SU MI KRILA, NAPRAVILI HENDIKEP”
Danijela kaže da je prošlo 27 godina, a da ona i dalje ne može da se pomiri sa tim.
– I dalje plačem kao da se desilo pre godinu dana. Ne mogu da shvatim da su tolika deca pobijena, toliko nedužnih civila… Mi koji smo ostali živi imamo traume. Meni su napravili hendikep da ja nemam oca. Sa mojih 11 godina odsečena su mi krila, nisam imala oslonac kroz ceo život, nisam imala sve što su imala druga deca – rekla je Danijela za Objektiv.
Njenoj majci Jovanki je u početku bilo izuzetno teško, navodi Danijela i napominje da njena majka sve to drži u sebi, te da se bori koliko može, ali ne može da zaboravi. Danijelina majka Jovanka je sa 35 godina ostala bez kuće, muža i deteta…
– Moja majka doživela je najveću bol koju neko može da doživi. Izgubila je dete, a pravde nema. Živi za taj dan da dobije pravdu, misli da će biti mirnija, ali ne možeš ti biti mirniji kad ti ne možeš njih da vratiš.
Hrvatska zločinačka akcija “Oluja” koja je dovela do egzodusa više od 220.000 Srba iz Hrvatske počela je 4. avgusta 1995. ofanzivom hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća obrane (vojska bosanskih Hrvata) na područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, odnosno na Republiku Srpsku Krajinu.
Područje zahvaćeno hrvatskom ofanzivom napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko područja pod kontrolom bosanskih Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule put prema Srbiji.
Zločinačka operacija je zvanično trajala četiri dana i završila se padom Republike Srpske Krajine (RSK). Nešto manje od 2.000 Srba je u toj akciji ubijeno ili nestalo, dok je između najmanje 220.000 i najviše 250.000 njih utočište našlo u Srbiji i Republici Srpskoj. U srcima preživelih je neizbrisiva tuga, a svake godine se 4. i 5. avgusta otvaraju rane prošlog vremena za koje je nemoguće pronaći reč utehe.
AUTOR: NIKOLA MILENKOVIĆ
BONUS VIDEO:
Komentari (0)