Nakon što je ovenčana nagradom za životno delo na festivalu u Vrnjačkoj Banji, pevačica Zorica Marković bez dlake na jeziku govori o značaju tog priznanja, razlici između narodne muzike i šou-biznisa, kao i o tome kako odgovara kada je neko napadne ili uvredi.
Dobili ste dosta nagrada i priznanja. Ipak, da li je poseban osećaj dobiti nagradu za životno delo?
– Lep je osećaj, posebno što sam sada više u rijalitiju nego na estradnoj sceni, što mnogi „kao” osuđuju. Postoji razlika između pevanja i učešća u rijalitiju, a nisam ja kriva što sam uvek spremna za sve. Naravno, divno je da se neko setio da uvidi razliku između umetnosti i šou-biznisa. Ipak, pomalo sam i tužna, jer mi deluje kao da se rastajem sa publikom. Imam osećaj da nas koji dobijemo takvu nagradu spremaju za Svetog Petra, ali nema veze. Nećemo umreti. (smeh)
Nada Topčagić je odbila nagradu za životno delo. Da li ste se i vi dvoumili?
– Zašto bih odbila? Zaista sam počastvovana. Pogotovo što mi je ovaj divan grad dodelio.
Zorici Brunclik ste rekli da je nakon spektakularnog koncerta na Tašu vratila narodnu muziku u Beograd. Zašto je to za vas značajno?
– Ne znam da li to neko provalio, ali ja sam odavno vratila onu pravu narodnu muziku u beogradske kafane, a Zorica je pokazala da je vratila u Beograd. Vratila je u grad i to mi je dalo vetar u leđa da snimim jednu dobru pesmu.
Kako ste se osećali kad ste nastupali kao gost na Zoričinom koncertu pred punim stadionom?
– Kao pre četrdeset godina kad smo imali velike turneje.
Znači da vam nedostaju hit parade i posela?
– Normalno je da mi nedostaju. Javno sam rekla da bih volela da se neko seti da okupi bar deset pevača i da krenemo na turneju. To bi bilo ludilo. Nama nije do para, a vratili bismo publiku u dobra stara vremena, koja su, nažalost, izgubljena. Još uvek se nadam da će to neko uraditi.
Kad god je nova sezona bilo kog rijalitija, uvek se pojavljuje i vaše ime na listi učesnika, a nije vam strano ni da se javno raspravljate i posvađate. Da li je i to deo šou-biza?
– Ne, to nije deo šou-biznisa, to shvatam lično. Ja sam uvek otvorena i nikad fejk. Uvek vraćam po zasluzi i vodim se onom: „Nemoj da me diraš, neću da te diram. Dirneš li me – naje*ao si.”
Upravo te vaše psovke su postale i deo svakodnevice, čak ih koriste mladi na društvenim mrežama?
– Drago mi je da svi ti klinci koju slušaju neku drugu muziku i koji su pozitivno ludi obožavaju pesmu „Vozi, Miško”, a to je narodnjak.
Obrađuju moje pesme i vežbaju ih na časovima muzičkog. To je predivno i to me drži. Da nema toga, ja bih odavno povukla ručnu. Možda bih kupila bagere ili uposlila neke kamione.
Kad već spominjete kamione, vaše slike su ranije krasile kamionske kabine i visile u vulkanizerskim radionicama. Hoće li biti toga ponovo?
– Nikad moja slika nije visila u kabinama! Ja da visim u nekoj garaži?! U nekoj vulkanizerskoj radnji?! Jaooo! Roknula bih se.
Jeste li stavili katanac i zaključali neku ljubav na Mostu ljubavi u Vrnjačkoj Banji?
– Koji će mi moj? Šta da zaključavam ako znam da sutra možemo da raskinemo i da odem dalje. Kakvo crno zaključavanje, pa ja ni vrata od kuće zaključavam samo da mi ne uđe neki ludak. Ne volim nikakva zaključavanja, stege. A katanac – nabijem na klinac.
OVAJ I MNOGE DRUGE TEKSTOVE ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)