Diskretni heroj srpskog fudbala: Barsa je nudila milion evra za mene, a Terzić mi je uzeo desetku!

Skromnost. Vrlina koja je cenjena skoro svuda u svetu, međutim, kod nas u Srbiji se u nekim trenucima može podvesti kao mana.

Upravo to krasi našeg sagovornika Veseljka Trivunovića, legendu domaće Superlige i fudbalera kojeg u pojedinim trenucima karijere nije ispratila sreća koju je i te kako zaslužio.

Malo igrača može da se pohvali da je Barselona nudila milione za njih, ali odlukom nekih viših sila mu se nije dalo da obuče dres jednog od najboljih klubova na svetu.

U redovima pred vama možete pročitati šta trenutno radi fudbaler kog se, nažalost, verovatno samo pasionirani ljubitelji Superlige sećaju, šta je sve proživeo da bi uspeo, sa kakvim se nedaćama borio, kao i o porodičnoj tragediji koja je ostavila traga na prekaljenog vezistu i sprečila ga da ostavi bolji utisak u inostranstvu, a pečat na sasvim dobru karijeru stavio je nastupom za reprezentaciju Srbije, za koju je imao priliku da postigne i jedan efektan pogodak.

Trivunović i dalje šparta terenima u Srbiji, gde je prošle sezone osvojio titulu sa svojim Sokom iz Nove Gajdobre. Kao trener-igrač je u rodnom mestu uspeo da izbori plasman u viši rang.

– Ove sezone sam bio trener-igrač. Vodio sam se kao igrač, ali sam vodio treninge. Pre svega, to su sve momci koji su iz ovog sela i iz Stare Gajdobre. Okupilo se oko 20-25 momaka, koji su pristali da igraju, a da ne primaju novac. U svim drugim okolnim selima se plaćaju igrači, ali se ovde desilo da se skupila ekipa koja ima volju i želju da igra, a nisu tražili ništa zauzvrat. Čist entuzijazam. Mene je sve to privuklo, napravila se dobra atmosfera i društvo, a to je glavni faktor zbog kog smo došli do uspeha. Nije bilo nikakve zavisti među njima – počeo je Trivunović za Objektiv.

Zajedničkom akcijom sa svojim drugarima je oživeo klub u Novoj Gajdobri i pokrenuo je školu fudbala.

– Mene su zvali moji školski drugari u periodu dok sam igrao za Hajduk iz Divoša sa idejom da oformimo Školu fudbala kako bi okupili decu u našem selu. Ja sam pristao na to i skupili smo 30-oro dece i tako funkcionišemo već dve godine. Prve godine u prvom timu sam bio samo trener, dok sam ove bio, kao što sam već rekao, trener-igrač. Prve godine smo došli do baraža i nismo uspeli da se plasiramo u viši rang, ali su se ove sezone kockice poklopile i iz dobre atmosfere smo uspeli da uđemo u viši rang. Posle 15 godina smo uspeli da napravimo takav uspeh. Ovo se baš desilo u periodu kada klub proslavlja 75 godina postojanja.

Ono što pravi probleme drugim klubovima u okolini, srećom, ne pravi njegovom klubu.

– Gledajući druge klubove koji imaju taj problem i dolaze u situaciju da moraju da plaćaju igrače, ja taj problem nisam imao. Momci su dolazili da treniraju. Dosta njih radi i dolazili su kad su mogli. Svaki trening sam imao 14-15 igrača. Imali smo sreću. Finansiramo se preko opštinskog saveza i to nam omogućava da pokrijemo osnovne stvari. Ima još prihoda od nekih sponzora. Imamo dosta mladih igrača, nije ekipa uopšte stara.

Treće poluvreme je u amaterskim ligama veoma popularno i to je upravo čar svega toga. Trivunović apostrofira tu stavku, kao nešto što im je pomoglo da naprave uspeh.

– Ja sam sa njima van terena kao drugar. Malo sam strožiji kada su u pitanju treninzi i utakmice, težim nečemu što sam ja prošao u životu. Teže je to uspostaviti pošto je ovo amaterska liga, nije profesionalna, a ja sam navikao na profesionalizam. Oni ne mogu da ispune nekad to što ja tražim, ali momci su zaista dali svoj maksimum. Na terenu sam bio impulsivan, energičniji sam i malo sam se više drao na njih. Sve je ispalo dobro na kraju i treba da sačuvamo ovo. Treće poluvreme je kod mojih igrača najbitnije i to nas je držalo na okupu. Oni vole posle utakmice da sednu i popiju, što je normalno. Samo sam ih zamolio da to ne rade pre utakmice.

Postao je rekorder u svom mestu po broju golova, ali za to je vezana jedna anegdota.

– Ima jedna anegdota. Ja sam sa deset godina počeo da treniram i po ceo dan sam šutirao loptu. U to vreme nismo imali lopte, pa je moj otac napravio mehur od svinje i to sam šutirao. Tih godina smo okupili ekipu, svaka ekipa je morala da ima svoj podmladak, ali sam bio i dalje mali da igram za njih, pa su me švercovali na drugu registraciju. U tom periodu sam dao preko 100 golova, a to je upisano nekom drugom dečku, pošto sam igrao na njegovo ime. Nisam nešto puno igrao za njih, jer sam sa 15 godina otišao u Crvenu zvezdu na probu.

Svi znaju koliko je teško ljudima koji dođu iz manjih mesta u Beograd, a tako je bilo i Trivunoviću kada je došao u naš glavni grad.

– Drugačije je to vreme bilo. Tad nisi imao toliko školi fudbala, sam si morao da se probiješ. Mene je jedan čovek, koji je imao kontakte u Beogradu, odveo na probu. To je trajalo sedam dana i oni su bili zadovoljni sa mnom. Bilo je to u početku dosta mukotrpno, puno stresa, u to vreme nisam imao obezbeđen stan i hranu, kao što sada imaju deca kada dođu u Zvezdu. Imao sam periode krize, kada sam skroz “pukao” i vratio sam se kući posle dve godine. Stalno sam se selio, menjao sam dosta prevoza kako bih došao na trening i jednostavno nisam mogao više. Tek kada sam se vratio kući su oni mene nazvali i dali su mi stan, hranu i stipendiju. Malo igrača iz moje generacije je uspele. Koroman je najpoznatiji od njih. Uspeo sam da se izborim za profesionalni ugovor, ali sam samo sedeo dve utakmice na klupi. Drugačije je bilo tada, mladi igrači nisu bili u prvom planu kada je Muslin bio trener. Morali smo da idemo na pozajmice.

Sa Zvezdom je pobeđivao Barselonu, a onda je usledila ponuda kojom malo ko može da se pohvali u Srbiji.

– Sećam se da smo otišli na jedan turnir dok smo bili kadeti u Barselonu. Bili smo prvi. Imali smo sjajnu ekipu. Pobedili smo Barselonu na tom turniru i oni su tražili da igraju revanš sa nama kada smo se vratili u Beograd. Zvali su nas da budemo njihovi gosti, spavali smo u La masiji, obišli smo njihov muzej. Opet smo uspeli da ih pobedimo. Bila je priča da moj saigrač Igor Kalaba i ja ostanemo kod njih. Hteli su da nas dovedu. Međutim, Džajić nas nije pustio, a nudili su po milion evra za nas dvojicu. Izdvojio bih i prvi tim. U tom periodu kada se pojaviš kao klinac, gledaš u igrače kao u bogove, sa ogromnim poštovanjem. Bilo mi je srce puno što treniram sa njima.

Otkrio nam je ko je na njega ostavio najbolji utisak i sa kim se najviše družio.

– Igrao sam sa Nemanjom Vidićem u omladincima, ali sam se družio najviše sa Bogavcem. Bio je opušten i normalan. Najviše mi je prijao na ljudskom nivou, bio mi je približna generacija. Fudbalski su me najviše oduševljavali Lerinc, Aćimović i Pjanović. Bilo je zaista fenomenalnih igrača u tom periodu. Najviše sam gledao da naučim od Lerinca i Aćimovića, a kada sam došao u Zvezdu idol mi je bio Njeguš.

Žali što u pojedinim momentima nije dobio šansu da pokaže svoje znanje.

– Možda mi je najteže palo što nisam dobio šansu. Neki su posle mene počeli da dobijaju šansu, a ja sam išao na pozajmice. Nije bilo prostora. Svaki put kada sam išao da vidim zašto ne dobijam šansu, Džaja mi je pričao kao da sam Maradona. Ne mogu ništa loše reći za njega, puno mi je pomogao u životu, ali izgleda da nisu dovoljno verovali u mene.

Morao je da ide zaobilaznim putem, pa je posle Zvezde morao da se dokazuje u ČSK Pivari i Mladosti iz Apatina.

– Tada su Prva liga i Srpska liga bili mnogo jači. Bilo je dosta kvalitetnih igrača i klubova. Mogu da kažem da sam se u Loznici najbolje osećao. To je fudbalski grad. Sve je zaista bilo lepo. Znači mladog igraču da se “kali”, da igra malo jače utakmice, pa ako zasluži vratiće se u svoj tim da igra.

– Posle Zvezde sam otišao sam u ČSK Pivaru, gde je bila sjajna ekipa, finansije su bile dobre, ali vlasnici nisu imali ambiciju da uđemo u viši rang, iako smo se borili za Superligu. Kada se to raspalo otišao sam u Mladost Apatin, koja je igrala Superligu. Sve je bilo odlično kao i u ČSK-u, a nakon godinu dana nas trojica, četvorica smo otišli u Vojvodinu.

Vojvodina je u to vreme, a i godinama posle bila klub od kog su “večiti” rivali zazirali. U trenutku kada je Trivunović igrao za njih bili su jači i od Crvene zvezde.

– Bila je baš dobra ekipa. Bili su Kačar, Dušan Tadić, Nino Pekarić, Igor Đurić, Kizito… Druge godine smo igrali Evropu protiv Atletiko Madrida. Hvata te jeza kada izađeš na “Visente Kalderon”. 50.000 ljudi je došlo da gleda Atletiko protiv neke Vojvodine. Mi smo tada Zvezdu lagano dobijali, bili smo drugi na tabeli. Dobili smo Zvezdu na Marakani. U poslednjoj godini su krenuli da me sklanjaju i nisam video više sebe tu. U pravom momentu je usledio odlazak u OFK Beograd.

Kada je već pomenuta pobeda protiv Zvezde na Marakani, neizostavno je bilo da nam kaže i kako se osećao tada, pošto je ipak tu načinio svoje prve ozbiljnije fudbalske korake.

– Ja sam tada bio u odličnoj formi i punoj snazi. Zvezda nije nešto blistala ni u jednom smislu i počela je da pada. Pobedili smo golom Mrđe. Imao sam dodatan motiv da se pokažem. Hoćeš da čuješ kako te hvala, da vidiš da te neko ceni.

Imao je priliku da igra sa Dušanom Tadićem, kada je on nagoveštavao svoj potencijal koji sada može da vidi ceo svet.

– Sve što igra danas, igrao je i tada, samo što je fudbalski zreliji. Nadogradio je svoj talenat. Sećam se kada smo igralu, čim primim loptu ja pošaljem dijagonalu na njega, on primi loptu i završava jedan na jedan bez problem. Duća je bio neviđeni talenat već tada. I on i Gojko Kačar.

Podsetio nas je sve perioda kada je OFK Beograd igrao Superligu i važio za jedan od ozbiljnih klubova u Srbiji, pa čak i regionu po svim aspektima.

– Mitar Mrkela me je zvao da dođem u OFK-u. Bio sam među starijim igračima, bila je slična priča kao i u Vojvodini. Imali smo sjajnog trenera Švabu Đurđevića. Prvih mesec dana je pustio da vidi kako će se ko ponašati, a kada je video ko kvari atmosferu i ko neće odgovarati, odstranio ih je sve. Napravio je sjajan spoj mladosti i iskustva. Postepeno je ubacivao mlade igrače. Uspeli smo da izborimo Evropu u prvoj sezoni, dok smo naredne sezone dva puta pobeđivali Zvezdu. Prvo smo izbacili beloruski Torpedo, a onda smo ispali od Galatasaraja. Tamo je bilo slično kao protiv Atletika. Pun stadion, urlaju sa svih strana. Imaju običaj da svaki igrač pojedinačno pozdravlja sve četiri strane stadiona pre zagrevanja. U Turskoj smo izborili 2:2 i to je bio veliki uspeh. Posle sedam dana na Karaburmi je došlo sedam hiljada ljudi, to je možda bio i poslednji put da je toliko ljudi došlo. Poklekli smo, izgubili smo 5:1. To je značajan period u mojoj karijeri, pošto sam tada dobio i poziv za reprezentaciju. Dosta dobrih mladih igrača je tada igralo poput Milana Rodića, Saše Markovića, Marka Petkovića… Napravili su oni dobre karijere posle. Taj klub zauzima posebno mesto u mom srcu.

Vrhunac karijere Veseljko je dostigao sa 30 godina. Prilično neočekivano dobio je poziv tadašnjeg selektora Srbije, a ova vest je odjeknula u srpskoj javnosti. Koliko je skroman i nenametljiv čovek, najbolje oslikava njegov osećaj kada je saznao da se nalazi na spisku.

– Tada je Pižon bio selektor i zvalo se mnogo igrača iz Superlige. Pogotovo za turneje u junu, kada su se igrali prijateljske utakmice. Iznenadilo me je. Znam da sam igrao odlično, ali iskreno nisam očekivao tako nešto. Sa 30 godina da dobiješ poziv u reprezentaciju, to je izazvalo lavinu reakcija. Prelep osećaj, da dođeš u situaciju da igraš za nacionalni tim. Znao sam ja većinu igraču, ali kad dođeš sa 30 godina tamo možda te bude malo i sramota. Gledao sam samo da ne razočaram – rekao je Trivunović i prisetio se debija protiv Estonije, kao i Izraela, utakmice gde je postigao prvi gol za nacionalni tim.

– Bila je malo frka, ali kad odigraš tri, četiri pasa onda je sve lakše. Dao sam jednu dijagonalu, Žigić je primio i dao gol. Prva utakmica i odmah asistencija. Izrael je ostao poseban, jer sam postigao lep gol. Igrao sam lepo, zaista. Jedna menadžerka mi je odmah posle utakmica prišla i pitala da pređem u Makabi, ne znam koji jer su tamo svi Makabi ili Hapoel. Odmah su me tražili, davali su mi platu od sedam hiljada dolara, ali ja nisam hteo da idem. Mislio sam da će nešto biti bolje, možda je i trebalo da prihvatim, ali ko zna.

Vladimir Petrović Pižon je trpeo veliki pritisak što je pozvao Trivunovića u reprezentaciju, ali on je ostavio poslednji atom snage na terenu kako bi opravdao njegova očekivanja.

– Piki se uvek na mene drao. Govorio me je da moram da se pokažem, da njega javnost ne bi napala jer je mene pozvao. Razumem ga i nadam se da ga nisam razočarao.

Upravo tada je usledio prvi inostrani angažman za Trivunovića. Otišao je u Azerbejdžan, gde nije uspeo da uradi zarctano. Okolnosti su bile takve da nije mogao da namesti glavu, a i ambijent života u Gabali nije prijao nekadašnjem srpskom reprezentativcu.

– Konakt mi je bio jedan lik iz Novog Sada, koji je već igrao tamo i on me je preporučio Gabali. To je klub za poželeti, od finansija, uslova, tereni, stadioni, ali za život katastrofa. Od Azerbejdžana jedino što valja je Baku. Ostalo jednostavno nije Evropa, to je neki prošli vek. Potpuni kultuloroški šok.

U Gabali ga je dočekao Toni Adams, legendarni fudbaler Arsenala koji je bio na klupi tima iz Azerbejdžana. Saradnja sa njim mu je ostala upečatljiva po jednom detalju.

– Fenomenalan lik. Imali smo odličnu saradnju, to je čovek sa kojim nema pritiska. Umeo je da udeli savet i bilo je lepo sarađivati sa njim. Na primer, sećam se da kada god smo išli na utakmicu, on bi u atuobusu pojačavao muziku iz Rokija, da nas razbudi. On je prvi skakao, do daske odvrne, svi skačemo i tako nas motiviše.

Uprkos dobrom treneru, Trivunović mogao da namesti koordinate. Sumorna svakodnevnica života u Azerbejdžanu mu je u mnogo tome otežala privikavanje, dok je porodična situacija dodatno doprinela da ne bude na svom nivou.

– Gabala nije ni grad. Imali smo hotel, koji je odvojeno od mesta i tu smo bili 24 sata. Nema kafića, nemaš gde kafu da popiješ, da izađeš. Sediš u sobi i ubijaš se internetom. Sa finansijama je bilo odlično, ali, kažem, za život je bilo užasno. Soba, trening, restoran i opet soba. Tako je izgledao moj dan tamo. Prilagođavao sam se, igrao sam malo dobro, pa malo loše, ali mislli mi nisu bile tamo, već ovde, jer mi je burazer bio jako bolestan, pa to jednostavno nisam mogao da izbijem iz glave. Bio sam baš pod stresom i nisam pružio najbolje partije. Možda sam i mogao da izdržim.

Dok je vodio bitku sa samim sobom, u Srbiji se dešavala porodična drama. Njegov brat se borio sa teškom bolešću, a epilog se završio tragično. Čovek koji mu je bio najveći oslonac u životu izgubio je život u 40. godini.

– Da nisam imao porodičnu tragediju, možda bi stvari bile drugačije. Bio je bolestan, a nakon godinu dana je i preminuo. Ja nisam mogao više i morao sam da se vratim. Otišao sam u OFK-u, ali to više nije bio isti klub.

Posle neuspešne epizode u Gabali, odlučio je da se vrati u Srbiju, gde je birao između Vojvodine i OFK Beograda. Spletom okolnosti i upornošću Zvezdana Terzića, završio je ponovo među “romantičarima”, što se ispostavilo kao greška.

– Terza se vratio u klub i nije više bilo to to. Uzeo mi je desetku i dao Pavlovskom, što sam razumeo, hteli su da ga prodaju, ali ja kada sam se vratio, mene je Vojvodina htela i Miodrag Pantelić je me pozvao da potpišem isti dan kada sam stigao. Doduše, ja sam želeo da ostanem u Beogradu, ali nešto nisam uspeo da se dogovorim sa Terzićem i rešio sam da odem u Vojvodinu, ali kada je čuo da idem, Terzić me je pozvao i dao uslove koje sam hteo.

Iako su uslovi bili korektni, deluje da Beograđani nisu ispoštovali svoju legendu.

– Što se finansija tiče bile su ok, ali nisam igrao. Loš je osećaj da kada vidiš da možeš da doprineseš, a ne igraš, nisu mu dali da igram, kao mator sam, klinci treba da igraju, što razumem, ali čini mi se da sam zaslužio malo bolji tretman, jer sam mnogo toga uradio za OFK Beograd.

Najviše ga je bolelela činjenica da je mogao da pomogne ekipi, što je i učinio kada je dobio šansu, ali ni to nije bilo dovoljno ljudima iz kluba da mu daju prostor koji zaslužuje.

– Meni nije bilo jasno zašto nisam igrao, a insistirali su da dođem. Sećam se utakmice sa Radom, nama je gorelo za opstanak, ja igram i dam gol, time spasim gol da ne ispadne, a to niko ne vrednuje. Tada sam video da su me pustili niz vodu. Mnogo sam voleo OFK i jako mi je teško palo što sam otišao, jer sam se ipak mnogo vezao za klub. Mislim da sam sa fudbalske strane zaslužio malo više poštovanja. Svesni su i oni koliko sam ja dao za taj klub.

Shvatio je da za njega nema sreće na Karaburmi, pa je rešio da promeni sredinu. Uspešnu sezonu je imao u Subotici, a onda je usledio odlazak u njegovu Bačku. Tamo se dogodilo nešto slično kao i u OFK Beogradu. Upravo je na mestu gde je to najmanje očekivao, doživeo najveće razočaranje.

– Godinu dana sam bio u Spartaku, bila je dobra ekipa. Međutim, već sam napunio 34 godina, pa sam otišao u Bačku četiri sezone. Ušli smo tamo u Superligu, Spaso Jelačić je bio dobar trener. Bilo je prelepo. Ljudi su dolazili da gledaju. Međutim, tu sam doživeo najveće razočaranje u karijeri. Faktički sam doživeo od svoje Bačke da sam oteran iz kluba. Rekli su idi, pa kao vratićemo te… Mogao sam još da igram, ali ljudi iz Bačke me nisu videli u planovima. Hteo sam da ostanem, da budem u klubu, da radim u klubu, ali oni nisu želeli to. To me je povredilo i razočaralo kao čoveka. Ali, koga danas poštuju u našem fudbalu, ne poštuju vrednosti.

Kada podvuče crtu, Veseljko je zadovoljan karijerom, ali svestan je da nije uradio onoliko koliko je mogao kada bio u zenitu karijere. Ipak, život je bio nemilosrdan prema njemu, jer je upravo tada proživljavao najteži period u privatnom životu. Odlazak brata nikada neće moći da prežali i zaboravi.

– Mogao sam bolje kada sam bio u inostranstvu. Žao mi je što nisam ostao još koju godinu “preko”, ali porodična tragedija me je razvalila. Godinu dana se mučio, to je baš stresno uticalo na mene. Mlad čovek, dvoje dece je imao, a ja nisam to mogao da podnesem. Imao je rak i nažalost je preminuo. Nije mi bilo ni do čega. Počeo sam da se tripujem i da će mene nešto da napadne. Imao sam period, da kada god me nešto zaboli, odmah pomislim da nešto nije u redu. Više su misli bile ovde nego tamo. Generalno sam zadovoljan, izuzev tog perioda u inostranstvu.

Prošlost je iza njega, a sada otvorenog uma i srca gleda ka budućnosti. Biće i naredne sezone u svom Soku, a nada se da će uskoro doći prilika da se pokaže kao trener na nekom višem nivou. Nema sumnje da ima šta da pruži srpskom fudbalu i da je vreme da mu se vrati za sve nepravde koje je proživeo tokom igračke karijere.

– Kada vidim kako mlađi igraju, onda realno mogu još uvek da igram ovu petu ligu. Koliko god ne želim, povuče me želja, ali počelo je telo da me muči. Biću trener igrač ako bude bilo potrebe, a najviše bih voleo da ne treba. Opet, težim rezultatu, ne želim da se brukam, pa nekada uskočim da pomognem. Ne znam do kada ću igratim. Cilj mi je da napredujem kao trener. Imam B licencu i želim da upišem A. Nisam od onih koji se nudim, ali bih voleo da budem pomoćnik nekom treneru. To mi je želja, da se ostvarim kao trener – zaključio je Veseljko Trivunović za Objektiv.

Intervju uradili: Luka Kalajdžić i Blažo Komnenić