Nema sumnje da je Duško Savanović jedna od najneobičnijih ličnosti u našoj košarci.
Bivši reprezentativac Srbije je bez izrazite fizičke snage i atletskih sposobnosti pomerao granice nemogućeg.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
On je u intervjuu za podkast “Jao Mile” pričao o svojim počecima u svetu košarke.
“Generacija sam ljudi koja je imala sreće da pamti ona druga vremena. Poklopilo se da sam rastao na Novom Beogradu, živeli smo na ulicama, nisam bio različit od drugih i normalno je da sam najviše vremena provodio igrajući sport sa drugarima. Sam taj kraj na Novom Beogradu je koncipiran tako da je bilo mnogo košarkaških terena, naročito kod mene u 61. bloku. Počeo sam da igram basket na betonu, posle toga sam bio u jednom klubu, sećam se da su nam uhapsili trenera na sred treninga, došla patrola i privela ga… neverovatno. Sledeća dva treninga smo bili bez trenera pošto ga nisu pušta da izađe sa časova klavira i onda mi je bilo jasno da nemam šta da tražim u tom klubu” , rekao je harizmatični Savanović.
Nakon toga usledio je odlazak u FMP, koji nije bio nimalo lak za mladog igrača.
“Slučajno tada čujem za novi klub koji se tek oformio, bio mi je blizu kuće. U pitanju je naravno FMP. Priključeo sam se klubu i tako je sve krenulo. Kod tadašnjeg trenera je bilo glavno kakav si bio đak, da li si bio vaspitan, nešto što je danas nezamislivo. To sam sticao u prvih godinu ili dve dana, disciplinu i pravila. Kada sam došao kod njega, znao sam samo levi dvokorak, desni nisam znao. Posle tri godine sam bio registrovan za prvi tim. Toliki je bio napredak”.
Najvažnija stvar u mladosti bio mu je trening.
“Previše je to treninga, apsolutno nepotrebno. To su još uvek bili repovi starih trenera. Mislilo se da je količina kvalitet, ali kvalitet je kvalitet, on se ne meri količinom. Međutim, trener je tada popunjavao posao, popunjavao neka mesta i tako je sve teklo. U prvom timu sam radio 15 minuta i onda gledao. To je veliki problem. Nisu imali obzira da mlad čovek isto treba da odmara, ima svoj život, socijalni, pa škola… kompleksno je to”.
Da bi dostigao visine neopohodan mu je bio izlet u takozvanu beton ligu.
“Rakovica Vorkersi se fuzionisao sam FMP Železnikom, bio je to klub koji je služio da razigrava neke igrače, igrali smo beton ligu koja je verovatno jača od sadašnje KLS. Posle toga sam 2002. godine bio kratko u Borcu iz Čačka, ali se nisam zadržao. Vratio sam se u Rakovicu, a onda ponovo idem u Borac gde sam se zadržao celu sezonu. Nije mi bilo jasno doduše zašto nije bilo mesta za mene prvi put, zapravo jasno mi je kada se pogledaju ti drugi momci, imaju preko dva metra, vretenasti, skaču, a onda vidiš mene debelog Savanovića, ali imao sam talenat. Nisam mogao da skočim, ali sam bio istrajniji, uporniji, kvalitet i upornost uvek isplivaju, kao govno, uvek ispliva na površinu, ne možeš nikako da ga potopiš”.
Veoma brzo dokazao se kao neprikosnoven u timu iz Železnika.
“Davao sam Partizanu i Zvezdu po 30 poena kada sam zaigrao u FMP Železniku, ali mi je u sećanju ostala utakmica protiv Atlasa. Ekipa dala 60 poena ukupno, a ja sam dao 30. Suština priče je istrajnost i da nema odustajanja”.
Nema sumnje da je u tom momentu njegov najveći uspeh bila titula šampiona u regionalnoj ligi.
“Ostala je ista generacija FMP Železnika nekoliko godina. Bili smo dobra ekipa. Igrao se turnir u Sarajevu, dobili smo Vojvodinu, Zvezdu i na kraju Partizan. BIlo je lepo. Sećam se dosta momenata sa tog finala protiv Partizana, ali najviše tajm-auta. Vodimo mi u samom finišu, Partizan ima loptu u poslednji napad. Tada je naš trener bio Vlada Vukoičić, početnik. Sećam se on se znoji, objašnjava, više ni ne zna šta da kaže i samo iz gomile izlazi Raša Radovanović i kaže: “Nema trojke”!. To je bila suština, na kraju odbranimo napad i postanemo šampioni”.
Jedna od zanimljivijih priča vezana je za njegovu prvu platu.
“Jako čudan osećaj. Kada sam dobio prve velike pare ja sam ih istrošio na vraćanje dugova. Zajmio sam kod Bojana Popovića, Aleksandra Rašića, sve nešto sitno, ali se nakupilo. Morao sam sve to da vratim, ali se sećam te prve plate iz Rusije na primer, kad legne a ono 10 puta više nego što si do tada zaradio. Sećam se isto da sam sedam dana samo po restoranima jeo. Osećaj da mogu da odem u restoran i pojedem šta god želim. To najviše pamtim od prvog novca”.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)