Nemački kompozitor Ludvig van Betoven rođen je 16. decembra 1770. godine u nemačkom gradu Bonu. Bio je najstarije od troje dece Johana i Marije Magdalene van Betoven. Budući da je njegov otac bio muzičar, Ludvig je još od malih nogu učio da svira klavir i violinu, međutim, od svog oca trpeo je maltretiranje gotovo svakodnedno.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Johan je bio nasilnik, alkoholičar i neuspešni muzičar, koji je želeo da od svog sina napravi “sledećeg Mocarta”, a sina je često primoravao da svira za njega i njegovo pijano društvo usred noći. Ako bi odbio, otac bi ga pretukao, zaključavao u podrum, lišavao sna. Kako je odrastao, Ludvig je shvatao da će morati da napusti porodicu i Bon ako želi da se usavrši kao kompozitor i muzičar.
U školi bio prosečan učenik koji se mučio sa matematikom i pravopisom celog života. Njegov prvi javni nastup bio je kada je imao samo sedam godina, a svoju prvu kompoziciju napisao je sa 13.
Uprkos konstantnom vežbanju i pritisku, Betoven nikada nije postao “čudo od deteta” kakvo je njegov otac sanjao da bude.
Očeva zavisnost od alkohola se svakim danom sve više povećavala, što je mu je uništilo glas i dovelo do toga da više nije mogao da izdržava porodicu. Zato je Betoven preuzeo ulogu oca, brinuvši se o majci i dva mlađa brata.
Sa 22 godine Ludvig putuje u Beč, u nadi da će učiti od Volfganga Amadeusa Mocarta, ali se nekoliko meseci kasnije vraća u Bon da brine o svojoj bolesnoj majci, koja ubrzo i umire. Nekoliko godina kasnije umire i njegov otac, a Betoven ponovo odlazi u Beč, gde počinje da uči od kompozitora Jozefa Hajdna.
U ranim tridesetim komponuje delo po delo koje je nosilo ime velikog stvaraoca i tako se približio uspehu jednakom Mocartovom.
I dok je u Evropi dostizao vrhunski uspeh, umetnik se suočio sa velikim zdravstvenim problemom.
Već u ranim godinama provedenim u Beču, Betoven je počeo da gubi sluh, a stanje mu se vremenom pogoršavalo. Problem je bio toliko ozbiljan da je 1802. godine razmišljao čak i o samoubistvu. Kao klavijaturista je prestao javno da nastupa 1815. godine, a tri godine kasnije više nije mogao ni da razgovara s ljudima, pa je počeo s pisanim putem komuniciranja.
Druga nevolja ga je zadesila kada je 1815. godine postao staratelj svog nećaka Karla, nakon što je njegov brat preminuo. Karl je bio psihički nestabilan, konstantno je upadao u probleme i zadavao muke svom stricu koji je ionako bio opterećen sopstvenim zdravstvenim stanjem.
Betovenova gluvoća i karakter su uticali na to da ga ljudi posmatraju kao veoma neprijatnog čoveka.
Genije iz Betovena je izašao pod ogromnim pritiskom, a taj težak period je živeo u mizeriji i izolaciji, previše postiđen da bi svoju nemoć razotkrio drugima. Nikada se nije ženio i potomke nije imao, a u pedesetoj godini došao je do kulminacije i završne faze komponovanja. Narednih godina komponovao je najveća dela među kojima je bila i Deveta simfonija.
Preminuo je 26. marta 1827. godine u Beču u 56 godini. Njegova epohalna dela još uvek se čuju kroz vekove, harmonije koje on sam nije mogao da čuje.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)