Neretko se u stranim medijima može pročitati da je Novak Đoković ventil za hipertrofirani srpski ego, melem na ranu posle decenija poniženja. Kao da se samo Srbima odriče pravo na takvo osećanje ponosa jer je neko ko je najbolji njihov sunarodnik:
– Prirodno je da manje zemlje imaju jaču identifikaciju sa svojim velikim zvezdama koje nadilaze nacionalne granice, nego što bi to bio slučaj sa većim zemljama. I Hrvati su se identifikovali sa Janicom Kostelić kada je postizala svoje najveće uspehe, Slovenci sa Lukom Dončićem ili Melanijom Tramp. Nije to nikakva specifično srpska boljka kao što se pokušava predstaviti tim pisanjem o hipertrofiji srpskog ega. Uvek se Srbija forsira kao neki izuzetak, bilo pozitivni bilo negativni, iako su Srbi narod kao i svaki drugi, sa kolektivnim reakcijama koje su uporedive sa onima kod drugih nacija.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Anglosaksonski novinari često znaju da kažu kako Novaku nedostaje prirodnog šarma, te da je to razlog zašto navijači više vole Federera i Nadala. Međutim, on je sjajno primljen u Kini, Indiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Južnoj Americi:
– Šarm je subjektivna kategorija. Đokovića smo viđali u bezbroj simpatičnih situacija, poput onih kada je imitirao druge tenisere, dok je Federer spram njega poput “drvene Marije”. Ovim ne poričem da je Švajcarac možda i najelegantniji teniser svih vremena, ali oni nisu stendap komičari, odnosno baletani, koji se takmiče u šarmu ili lepoti izvođenja pirueta. Oni su teniseri. Međutim, ono što mi vidimo je da se u Novakovom slučaju “loptica” uporno prebacuje na teren subjektivnog, pošto je u okvirima egzaktnog sve jasno. Ipak, kako je rekao Abraham Linkoln: “Možete varati neke ljude sve vreme i sve ljude neko vreme, ali ne možete varati sve ljude sve vreme”. Tako će i Novakova superiornost postati svima očigledna u najkraćem mogućem roku.
Da li će cela priča stići do tačke “vakcina ili ne”?
– Iz ove perspektive, zanimljivo je ako on zaista shvati da u igri nije samo Australijan open, već možda i cela njegova karijera. Da li će on tada reći sebi da mu je bolje da se vakciniše? To je skoro filozofsko pitanje i jedan potencijalno dramski zaplet, ali ja ipak mislim da do toga neće doći. Verujem da sledi postepeno ublažavanje kovid-mera svuda i da se pitanje vakcinacije više neće postavljati kao biti ili ne biti za njegove nastupe.
Nemački “Špigl” prošlog meseca je objavio reportažu iz Srbije “U carstvu kralja Novaka”, istog autora koji je 1999. u istom listu napisao tekst “U carstvu kralja Slobe”. Kao da su se vratila vremena u kojima se o Srbima u zapadnjačkim medijima moglo sve napisati, pošto su označeni kao “trule jabuke” Evrope i problematične bundžije:
– To pokazuje intelektualnu lenjost tog novinara koji posle više od dvadeset godina ne može da smisli ni novu metaforu. Opet, ako bismo se vratili i stotinu godina unazad, u osvit Prvog svetskog rata, verovatno bismo u nemačkim medijima našli slične naslove, samo bi se imena menjala – umesto Slobodana Miloševića ili Novaka Đokovića bio bi kralj Petar. To nam govori da se radi o okamenjenim stereotipima vezanim za Srbiju, zbog njene geopolitičke pozicije vojne neutralnosti i uloge “malih Rusa” na Balkanu. Zbog takve stvorene atmosfere, gotovo sa sigurnošću mogu da kažem, da je Nadal uradio sve u dlaku kako je Đoković, ne bi prošao kao Novak. Kada bismo napravili studiju slučaja i prošli kroz tekstove o njemu napisane u poslednjih deset godina, videla bi se jasna tendencioznost.
Martina Navratilova je jednom prilikom izjavila da veruje da činjenica da naš teniser nije toliko popularan u zapadnom svetu ima veze i sa njegovim slovenskim poreklom. Ipak, naš sagovornik ističe da postoji nešto što animozitet prema Đokoviću izdvaja od onog kakav je pogađao druge tenisere iz istočnih zemalja:
– Primera radi, Ivan Lendl nije bio ni blizu Novakove dominacije, ali je dospevao do prvog mesta na ATP listi 80-ih i 90-ih. I on je kao Čeh, sa druge strane “gvozdene zavese”, bio manje popularan od Bekera i Edberga. Međutim, prema njemu nikada nije postojao aktivni animozitet kakav postoji prema Đokoviću, kome se pripisuju gotovo dijabolične osobine.
Inostrani mediji ne propuštaju ni da svoje čitaoce podsete da je Novak “srpski nacionalista”, zato što je za njega Kosovo Srbija, iako je brojnim svojim potezima pokazao da je daleko od nekog ko bi bio opterećen bilo kakvom nacionalnom mržnjom:
– Podsetimo se velikih poplava koje su pre osam godina pogodile područje bivše Jugoslavije, tada je Novak delio pomoć svima, ne razlikujući ih po naciji. Tako postupa i svuda po svetu. Pa i to njegovo prijateljstvo sa Semirom Osmanagićem i zainteresovanost za piramide u Visokom zbog kojih mu se mnogi izruguju, pokazuju da on nije opterećen nacionalnim. Njemu se spočitava i to što kaže da je Kosovo Srbija, iako je to stav većine članica Ujedinjenih nacija, iako, u krajnjoj liniji, i Nadal dolazi iz zemlje za koju je Kosovo Srbija.
Zaista, ne mogu da se setim drugog primera u istoriji sporta da su nekog čoveka toliko pokušavali da satanizuju, a da on sve vreme radi suprotno onom što ti ljudi o njemu govore. On je taj koji pokušava da obnovi pokidane veze, dok je nekim drugima stalo da se stanje neprijateljstava zadrži. Možda se radi i o tome da Novak da bi uspeo na Zapadu nije morao da se odrekne sebe, već u svakoj prilici naglašava da je ponosan što dolazi iz Srbije i da mu je ambicija bila da pomrsi konce “zapadnjacima”:
– Postoji ta priča koju svi znamo, da je Novak kao dečak imao ponudu da uzme britansko državljanstvo. Dosad bi bio plemić, ser Đoković. Međutim, on i dalje putuje sa srpskim pasošem, nastupa pod srpskom zastavom. Da bi stigao do ovog nivoa, on je morao da ide težim putem, što očigledno mnogi doživljavaju kao šamar.
U jednom svom tekstu naslovljenom sa “Novak Đoković: Biti Srbin”, Bazdulj je napisao da je Đoković “redak primer šampiona koji zaista liči na svoju zemlju i svoj narod”:
– Kod njega postoji taj poslovično srpski inat i sposobnost da bude najbolji kada je najteže, što smo videli u bezbroj naizgled beznadežnih situacija kada je on uspevao da pobedi zahvaljujući baš tim osobinama. Kao takav, on ima karakterologiju jednog tipičnog Srbina. Istovremeno, to je nadograđeno jednom ogromnom disciplinom i trudom. On je najbolji primer za to šta sve talenat može da uradi kada mu se doda i voljni momenat, iako ne dolazi iz miljea koji mu je pružao finansijsku sigurnost i garancije da će uspeti. Probio se zahvaljujući svom talentu i trudu i odricanju. Mislim da bi ovo drugo trebalo i više naglašavati, pošto smo mi kultura koja više ceni sirovi talenat od njegove nadgradnje.
U istom članku, naš sagovornik navodi da je “mnogo više Đokoviću fakturisano to što je Srbin”, nego što je to slučaj sa drugim šampionima i njihovom pripadnošću određenim kolektivitetima:
– Možete li zamisliti da se negde u zapadnim medijima piše o, na primer, Luki Modriću, i da se spomenu “Oluja” ili NDH? S druge strane, kada se piše o Novaku, uvek se negde provuku Slobodan Milošević i srpski ratni zločini iz 90-ih, iako on nema nikakve veze s njima. Ne kažem da se Đoković okrivljuje za zločine, ali dovoljna je i ta asocijativna veza, koja možda i utiče na obične ljude iz zapadnog sveta.
Postoje i oni koji veruju da je sve što se Novaku desilo u Australiji dokaz da nije samo iskorišćena prilika koja se ukazala, već da su australijske vlasti njega u jednom trenutku tamo odlučile da namame, da bi stekle veći publicitet za primer koji su od Novaka hteli da naprave:
– Čitav slučaj nesumnjivo je bizaran. Čoveka koji puca od zdravlja optužuju da predstavlja zdravstvenu opasnost i da ne brine o zdravlju drugih. To je kao da ja držim cigaretu među prstima, a jadam se kako Novak ne brine dovoljno o tuđem zdravlju. Osim toga, nejasno je zašto je nekome potreban Đoković kao “maskota” koja će da utiče na druge da se vakcinišu ili ne. On kao odrasla, poslovno sposobna osoba ima pravo da odluči za sebe. Dalje, nije on krenuo sa Novog Beograda na Vračar, pa ako prođe – prođe. On je krenuo na najduži put koji čovek može preduzeti. NJemu su odobreni viza i izuzeće, a na samom graničnom prelazu su ga uhvatili u zamku i to je nečuveno. Ipak, kada bih morao da se kladim, možda bih čak rekao da se tu radilo o jednoj ad hok reakciji sa njihove strane, da nije bilo unapred smišljeno. Ako biramo između zavere i javašluka, uvek je javašluk jednostavniji odgovor.
Deluje da je Novak sa svime što mu se desilo u Australiji, i protiv svoje volje iskoračio iz uloge samo tenisera, u ulogu idola obespravljenih, kakvi su bili Muhamed Ali ili Dijego Maradona. Sve zahvaljujući svom ličnom integritetu i kritičkom mišljenju:
– On je to bio i ranije, ali sada naročito. Baš sam skoro govorio da je ovo što se desilo Đokoviću u Australiji ona Zidanova glava u prsa Materaciju u finalu SP 2006. I protiv njegove volje, ovo će postati deo narativa o njemu, nešto što obeležava, ali ostaje da se vidi kako će se to u budućnosti tumačiti. Ono što je nesumnjivo tačno je da je on ovim iskoračio iz uloge jednog sportskog idola u nešto šire od toga. Novak ima neke sličnosti i sa Alijem i sa Maradonom, ali nije kopija. Nema Maradoninu samodestruktivnost, niti otvorenu političnost Alijevu, a ima i nešto svoje, što oni nisu imali. Na stranu što se radi o ljudima čija je priča zaključena, dok Novakova i sportska i životna još traje.
Bonus video:
Citala sam sa velikim interesovanjem. Bravo.