Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije načalstvovao je 28. novembra 2021. godine svetom arhijerejskom Liturgijom u hramu Svetog arhangela Gavrila u Beogradu. Besedu Njegove Svetosti Patrijarha prenosimo u celosti:
U ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, evo nas na početku Božićnog posta koji je Crkva ustrojila pred radosni, veliki, spasonosni praznik dolaska Sina Božjeg među nas, Njegovog dolaska u telu. Sin Božji je došao, uzeo sve ono što je ljudsko osim greha, te zajedno sa ljudskom prirodom prošao kroz sve što je ljudsko, a onda na kraju uzneo se na Nebesa i seo sa desne strane Oca. Hristos je tako otvorio mogućnost da svako od nas, svaki čovek koji čezne za istinom, za pravdom, za večnošću, može da zajedno sa Njim učestvuje u svemu onom što je božansko.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Međutim, da bismo izgradili zajednicu sa Bogom i bili sa Njim nije dovoljno da naprosto imamo uverenje da Bog postoji, nego nas Crkva poziva, naročito u dane posta, da život Hristov učinimo svojim životom, da ono što su zapovesti Hristove postanu pravila našeg života. Zapovesti Hristove jesu put slobode, a ne put porobljavanja. Bog pre svega i iznad svega jeste Bog ljubavi, a to znači Bog slobode. Mi, ljudi sazdani po Njegovoj slici i prilici upravo po daru slobode i po daru ljubavi jesmo ikona Njegova. Otuda se Bog kao ljubav i kao sloboda ne nameće, nego apsolutno poštuje naš izbor. U Svetom Pismu, u Novom zavetu je na mnogo mesta zabeleženo, a i današnji odlomak iz Jevanđelja po Luki, govori upravo o tome.
prikazana je neobično dramatična slika: Gospod dolazi u zemlju Gadarinsku i nailazi na jednog toliko demonizovanog da je bio opsednut ne jednim demonom nego brojnim nečistim silama. Gospod je te demone, te nečiste sile, iz obuzetog i porobljenog izgnao u svinje koje se, zajedno sa demonskim silama, potapaju se u jezero. Ali tamo gde bi se očekivalo da kada je Gospod učinio čudo, kada je iscelio jednoga dugogodišnjeg bolesnika, da će ostali ljudi kada vide to čudo jedva dočekati da Gospod uđe u njihove domove, u njihova mesta, u njihova srca, imamo iznenađujući, neočekivani odgovor a to je: Idi od nas, ne trebaš nam ovde.
Mi često čeznemo za spoljašnjim dokazima o ljubavi Božjoj, o Njegovom postojanju, o Njegovoj snazi i sili. Ali, braćo i sestre, onaj koji ima potrebu za spoljašnjim dokazima, ako hoćete i za čudima, da ih svojim očima gleda da bi potom prihvatio živoga Boga, taj samo pokazuje da je slabašan, da mu je nejaka i krhka vera. Štaviše, pokazuje da zapravo ima problem sa Bogom, jer Bog je dat u Jevanđelju, Bog je dat u ljubavi i nema tog srca ljudskog koji ne može da oseti u sebi prisustvo Božje, blagodat Božju, da oseti Hrista, da Ga prepozna, samo ukoliko više čezne za ljubavlju Božjom, nego za afirmisanjem sebe, za nametanjem sebe, svojih zakona i svojih pravila života. Vidimo ovde ljude koji su imali priliku da vide čudo isceljenja, da vide kako je Bog demonizovanog oslobodio demonskih sila i opet oni kažu: Ti nam ne trebaš.
Evo, braćo i sestre, ništa ova slika nije drugačija od slike našeg vremena. Zašto? Zato što su se ovi ljudi u Gadarinskoj zemlji bavili poslom koji zakon po kojem je živela zajednica izabranog naroda Božjeg nije dozvoljavao. Naime, oni su gajili svinje. Iako je Bog pokazao ljubav prema njihovom spasenju, brigu o njihovom spasenju, brigu o njihovoj duši i čitavog im sebe ponudio, ipak pošto je to značilo da oni moraju da iskorače ljubavlju prema Njemu – a to je značilo da prihvate sistem vrednosti koje Hristos propoveda, to je značilo da prihvate Jevanđelje kao osnov svoga života, da prihvate zakon Božji – ali, zakon Božji je narodu u toj Gadarinskoj zemlji kvario biznis. Oni su tom prilikom radije izabrali da čine što im srcu drago, makar to bilo i protivno zakonu Božjem. Oni su izabrali komfor, a ne krst. Oni su izabrali da oni stvore svoj sistem vrednosti po kome će živeti i zato je Spasitelj, i zato je Mesija, zato je Hristos njima bio višak. I danas, braćo i sestre, mnogi izmišljaju razna pravila i razne zakone koji traju neko vreme, pa bivaju potisnuti sledećim, novim izmišljenim pravilima, mnogim modernijim, savremenijim kako kažu. Budući da mnogi ljudi danas izmišljaju zakone i pravila po kojima hoće da žive, često su ta pravila i ti zakoni usmereni na odricanje od krsta, od podviga, od žrtve, od ljubavi, od milosrđa, od praštanja, od pokajanja. Mnoga pravila i zakoni to ne podrazumevaju, a to znači jedno: ti zakoni i pravila ne podrazumevaju prisustvo Hristovo, ne podrazumevaju pravila jevanđeljska i zato vide Crkvu kao nešto što pripada prošlosti, nešto što nije savremeno. Istina je potpuno drugačija: Jevanđelje kao izraz istine, ljubavi, pravde ne samo da nije savremeno nego je i večno. Samim tim, uvek je i savremeno i moderno. Ovim ljudima, dakle, smetao je Hristos, jer je On pozivao na preobražaj, na podvig, podvig ljubavi, podvig raspeća. Pozivao je na trud koji ima za cilj borbu protiv egoizma, samoljublja, gordosti, borbu protiv potrebe da svako sebe postavi u centar sveta i sve podređuje sebi, svojoj ostrašćenoj, paloj, grešnoj volji, svojim nepreobraženim željama. Zar nismo, braćo i sestre, i danas često suočeni sa tom vrstom izazova. Koliko puta ćemo čuti, a i ovih dana čujemo i svakoga dana čućemo, i sutra i do kraja sveta i veka, da se Crkva odredi prema ovome ili prema onome. Crkva se odredila prema svemu pre dve hiljade godina i svake nedelje na svetoj Liturgiji se određuje. Ne postoji ta tema u čovekovom životu koja nije pre svega duhovna tema, samo je pitanje da li mi to razumemo. Naravno, zavisiće naš odnos prema svemu od toga na koji način verujemo u Hrista, na koji način razumemo Jevanđelje Njegovo. To kako vidimo jedni druge, kako vidimo tvorevinu Božju zavisiće od načina na koji slušamo reč Hristovu. Zato svake nedelje upućujemo reč spasenja i svakoga dana je Jevanđelje Hristovo, i kao Crkva i kao knjiga, dostupna svima i svakome. Ne bavi se Crkva primarno i pre svega ni socijalnim, ni ekonomskim, ni bilo kakvim drugim predmetima, temama i problemima. Ona se bavi smislom postojanja u svakom kontekstu, u svakoj situaciji i u svakom momentu. Ona šalje poruku Jevanđelja, poruku spasenja. U Crkvu dolazimo da bismo dotakli tajnu Hrista kao raspetog i vaskrslog i tajnu čoveka stvorenog ne za smrt nego za večnost. Tek kad na istinski i jevanđeljski način razumemo umom i srcem u isto vreme tu jevanđeljsku poruku i tajnu onda ćemo imati ispravne stavove, na pravi način ćemo razumeti i sve druge teme, i ove koje sam pomenuo, i socijalne i ekonomske i političke i kakve god hoćete. Ako budemo Hristom preobraženi, na mestu na kojem budemo, šta god da smo, preobražavaćemo sobom to mesto. Mi preobraženi i preobražavani preobražavaćemo i tvar i ljude oko sebe. Otuda oni koji smatraju da je sistem vrednosti koje Hristos propoveda, da je retrogradan, da je Jevanđelje retrogradno, a hoće poruku Crkve o bilo čemu, a u Crkvu nisu ni došli osim što možda sebe smatraju pravoslavnim Srbima po rođenju, naprosto ostaće uvek bez odgovora.
Naravno da mi sa njima nećemo stupati u polemike, u prepirke, ili pak, da im čudima dokazujemo šta je Bog. Trudićemo se, braćo i sestre, uvek da sve i svakoga imamo u svojim molitvama, a naročito one koji bi hteli da se Crkva saobrazi ovome svetu, a ona je tu da preobražava ovaj svet. Evo, današnja priča, braćo i sestre, o tome nam govori. Koliko je ona prevaziđena, ona je modernija od svake druge priče, ona je naša realnost. Gospod je tu među nama, ali on hoće nas, on hoće naš preobražaj, da se upodobljavamo Njemu, a ne da Njega upodobljavamo sebi. Crkva ne može da se upodobljava svetu, jer je ona Telo Hristovo. I zato Gospod je dao da uvek znamo da je Bog ljubav i sloboda i da se nikad neće nikome na silu nametnuti, ali da nam je, pored ostalih darova, kao prvi i poslednji, kao početni i najveći dar, dao dar ljubavi. Dao nam je kapacitet da Njega prepoznamo i da skromno, nemoćno, slabašni kakvi svi jesmo, uvek budemo spremni da budemo svesni tih svojih slabosti, da budemo spremni stoga da molitvom prizivamo blagodat Božju, da ona sa nama, uz nas i umesto nas, podiže nas. Samo ako to hoćemo i ako smo toga svesni, već smo u naručju Boga, već smo prevalili pola puta. Istinska i prava želja koja ne odustaje drži nas da smo na putu ljubavi Hristove i da uzvraćamo u pokajanju i molitvi verom na tu ljubav Božiju.
Neka bi bio srećan i blagosloven početak posta, da se obnavljamo kroz uzdržanje od hrane, od loših i zlih pomisli, reči i dela, što nimalo nije jednostavno. Svi to znamo, ali da činimo to istovremeno čineći i vrlinska dela, jer post se ne sastoji u muci i nije pre svega u odricanju, nego je u afirmisanju, u izgrađivanju svega onoga što smo od Boga dobili kao dar, a to je pre svega vrlinski život, to je trud, to je podvig, to je pre svega i iznad svega – ljubav. To jem draga braćo i sestre, suštinska mogućnost i suštinski cilj posta. Neka nam Bog da pre svega svoju ljubav, ljubav jedinih prema drugima i prema Njemu kako bismo ga slavili Njega, Jednoga u Trojici Boga, ovde i sada i u vekove vekova, Amin!
BONUS VIDEO:
Komentari (0)