Roditelji obično sa ponosom ističu kako je njihovo dete puno manira i veoma ozbiljno za svoje godine.
Hvale se kako je ono samostalno i kako komunicira sa drugima kao odrasla osoba i daje zrele komentare.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Ovo se uglavnom dešava sa jedincima, koji ppreviše vremena provode sa odraslim osobama.
U tim uslovima, deci je pružena kompletna pažnja, i ona vremenom počnu da oponašaju ljude iz okruženja, najčešće roditelje ili bake i deke.
Čest slučaj je da roditelji koji dugo nisu mogli da imaju dete, pa ih na kraju dobiju, iz raznih strahova ne upisuju svoje dete u vrtić, već ih čuvaju sami ili ih ostavljaju starijim rođacima na čuvanje.
Obično se plaše da će dete da se razboli ili povredi, ili da će druga deca na njega uticati loše.
Veliki problem nastaje kada dete krene u prvi razred, i kada je primorano da boravi sa drugom decom u školi.
Kako nije naviklo na igru sa vršnjacima, takvo dete se često osamljuje, povlači i ne pokazuje želju da se druži sa drugom decom.
U njemu se razvija osećaj nepripadanja, koji izaziva nesigurnost i osetljivost na tuđe komentare.
Naročito ukoliko sebi zacrta previsoke ciljeve, što može biti posledica neprestanog insistiranja roditelja da je sa njim sve u redu ili da je ono bolje i zrelije od svojih vršnjaka.
Roditelji naravno to rade iz dobre namere, ali je taj pristup potpuno pogrešan. Dete treba pustiti i da napravi grešku, prehladi se ili padne. Ne treba ga zauvek štititi.
Najvažnija stvar koju roditelj, čija uloga je ovde presudna, može uraditi, to je da pusti dete da se oslobođeno kreće među vršnjacima.
To podrazumeva i da će dete pasti, nekad se povrediti, naučiti ružnu reč ili se prehladiti, ali će imati potpuno normalno detinjstvo.
Socijalizacija sa vršnjacima je svakako veoma važna u razvoju deteta kao ličnosti.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)