Uvek vesela i nasmejana, legendarna pevačica Vera Matović nikada nije prestala da drži do sebe, i posle 50 godina karijere malo je reći da izgleda fantastično.
Iako su mediji dosta pisali o pevačicinom životu, ona je ekskluzivno za Objektiv otkrila detalje iz svoje karijere koje nikome do sada nije ispričala. Malo ko zna da se Vera u jednom trenutku svoje karijere našla u nezavidnoj situaciji jer je imala zakazan koncert, a neposredno pre njegovog početka lekar joj je saopštio da na neko vreme mora ostaviti pevanje zbog bolesti, te da ukoliko nastupi tog dana, može zauvek ostati bez glasa.
Kako ste počeli da se bavite pevanjem?
‒ Prvo, nikada nisam pomislila da ću da se bavim ovim poslom. Ja sam u ovaj posao ušla ne znajući šta me je čekalo i do kad će da me čeka. Moj brat je kao mlad svirao harmoniku i on me je uveo u estradni svet. Ja jesam pevala, ali za svoju dušu, u školi. Primetila me nastavnica muzičkog, koja je jednog dana odlučila da ne radimo teoriju, nego nešto praktično. Sećam se, tada je rekla: „Hajde danas malo da pevamo. Ko zna, možda će neko od vas sutra da bude zvezda!” Ja sam tada bila u sedmom razredu. Došao je red na mene i kad sam završila, rekla mi je: „ Jao, Vera, ja da znam tako da pevam, nikada ne bih prestala.” Bila sam ponosna jer je ona prepoznala to nešto u meni, što ja do tada nisam primećivala. Posle, kada sam završila školu, počela sam polako sa mojim bratom da pevam. On je pitao roditelje da li bi oni dozvolili da pevam sa njim na jednoj proslavi Nove godine. Oni su nam dozvolili, i eto, malo po malo. Sve ostalo je istorija. Onda sam vrlo brzo upoznala svog supruga, u stvari, on je nas pronašao, jer me je video i, kako ja volim da kažem, „ušunjao se u naš orkestar” (smeh) i osvojio me. Evo dan-danas smo u srećnom braku, imamo dvoje divne dece i uživamo koliko možemo.
Da li je istina da za 50 godina karijere niste otkazali nijedan koncert?
‒ Istina je. Ne samo koncert nego i tezge nikada nisam otkazala. Sada ću vam ispričati nešto što retko ko zna. Jednom sam išla bolesna u Ameriku o svom trošku samo da bih stala pred publiku i rekla im da ne mogu da pevam. To je bila 1992. godina. Dobila sam neki virus i jednostavno nisam mogla da govorim. Doktor mi je zabranio da pevam i rekao mi: „Ako sad budeš pevala, možda nikad nećeš više zapevati.” Ali ja ga nisam poslušala. Znala sam da me tamo željno čeka publika i ja jednostavno nisam mogla da kažem, izvinite, ja ne mogu da dođem. Sela sam u avion, zajedno sa mojim suprugom, koji je svirao harmoniku, i krenula na put. Pokušavala sam na sve moguće načine da oporavim grlo, a i telo, koliko-toliko, ali mi nije uspelo. Zapravo je bilo još gore, jer putovanje, presedanje, toplo, hladno, ne može da donese boljitak u takvoj situaciji. Sećam se, sala je bila prepuna ljudi, a ja od straha i treme promuknem još više, toliko da nisam mogla da kažem „Dobro veče.” I pored svega, izađem ja na binu, a pošto nisam mogla da pevam moje pesme jer su rasponske, moj suprug i ja se dogovorimo da pevam neke laganije, koje mogu da šapćem.
Piše: Tanja Svilanović
OSTATAK OVOG I MNOGE DRUGE TEKSTOVE ČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA.
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)