Vojnomedicinska akademija, novembar 2009. godine, u centralnom apartmanu na 13. spratu. U sobi jedna fotelja u boji zemljanih tonova i bolnički krevet. U njemu – patrijarh Pavle.
Upravo te dane, period boravka patrijarha, njegove misli i poslednje trenutke za Objektiv.rs je ispričala Mara Tešić, glavna medicinska sestra centralnih apartmana na VMA u Beogradu.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Naime, Mara Tešić je svoju karijeru na VMA započela ubrzo po njegovom osnivanju, odnosno preseljenju na današnju lokaciju, u Crnotravsku ulicu na Banjici. Tokom svog dugogodišnjeg iskustva u radu sa pacijentima dobila je i orden, ali ono što je, kako je rekla, za nju najvažnije jeste poznanstvo sa patrijarhom Pavlom, kao i patrijarhom Irinijem i Germanom. Ipak, njenu karijeru su pored tih veličanstvenih momenata obeležile i ratne okolnosti.
– Iza mene je zaista dug period bavljenja ovim poslom. Orden za svoj rad sam dobila jako mlada, nakon tri, ili četiri godine iskustva u struci, i to je za mene bila velika čast i znak poštovanja. Na VMA radim od 1981. godine i moram da naglasim da radim na jednom mestu koje nije nimalo jednostavno. Profesija medicinske sestre je veoma kompleksna i zahtevna. Ovde je bilo izuzetno teških situacija, gde je trebalo pravovremeno odreagovati i pomoći, a kada govorim o tome moram da izdvojim ratni period kada je naša Vojnomedicinska akademija bila puna ranjenika. U početku su najteže ranjenike, koji nisu bili zbrinjavani usput, dovozili kod nas i to direktno sa ratišta i rovova, tu je bilo zaista dramatičnih i teških situacija – rekla je Tešić.
Neretko se može čuti da posao u ovoj struci predstavlja jedno od najtežih zanimanja, te da je često teško ostati „hladne glave“ pred scenama bolesti, smrti i nesreće. Sa tom tvrdnjom složila se i sestra Mara.
-Pacijenti su često znali da me rasplaču zbog svojih sudbina. Uprkos tome što ljudi kažu da se mi naviknemo na dramatične situacije i potresne priče, ja, evo, priznajem da se nikada nisam navikla. Uvek otpatim zajedno sa pacijentom, naročito ako ishod bude neželjen. I dan danas u mojim očima ima suza kada su takve stvari u pitanju – rekla je Mara i sa, ponovo, pomalo vodenim očima progovorila o danima provedenim sa patrijarhom Pavlom:
– To je poseban period u mom životu. Brinula sam i o patrijarhu Pavlu i o patrijarhu Germanu, koji je skoro dve godine ležao ovde, i od tada je i počelo moje poznanstvo sa patrijarhom Pavlom, budući da je on obilazio patrijarha Germana. Kasnije, kada je i njemu bilo potrebno, i on je dolazio kod nas na lečenje i preglede. Kada mu je bilo teško ja sam odlazila i u patrijaršiju, pomagala sam mu sve dok on sam nije shvatio da ne možemo više tamo da mu pomognemo, te smo se premestili na Vojno medicinsku akademiju, gde je ostao sve do samog kraja. On je, naime, i želeo da ostane ovde, nekako je sve nas ovde doživljavao kao svoju porodicu i njegov boravak ovde je bila njegova lična želja.
– Taj period je zaista bio nešto posebno, ne govorim to samo iz svoje pespektive, već u ime svih zaposlenih i onih koji su ovde boravili. Ovde se osećala, verujte mi na reč, tako posebna energija, na celom 13. spratu, pa čak i celoj Vojnomedicinskoj akademiji. Ljudi su dolazili ovde samo da prođu pored vrata sobe u kojoj je Njegova Svetost bila smeštena, kako bi osetili taj blagoslov i on je zaista bio jedan poseban pacijent.
Da je važio za velikod mudraca i omiljenog besednika u svom narodu, svedoči nam i sestra Mara, koja se i danas dobro seća njegove priče. Ipak, kada se upokojio, nastupila je teška tišina.
– Od njega se moglo mnogo toga naučiti i toliko je imao dobrih saveta i izreka. Stalno je govorio priče iz kojih smo zaključivali i iznalazili odgovore na mnoga pitanja, a ono što je zanimljivo – nikada nije dao konkretan odgovor za rešenje nekog pitanja, već ste morali da se potrudite da samiu do njega dođete. Kada je umro bilo nam je jako teško, uprkos tome što smo negde i očekivali da se i to, nažalost, mora desiti. Ipak, za njega to nije bilo ništa strašno, a sledeći njegov put, to više ni za mene nije strašno. Za njega to nije bilo umiranje, već odlazak na onaj svet, on se za njega pripremao. Kada sam ga, pred kraj, pitala kome se najviše raduje na onom svetu, on mi je odgovorio da se raduje susretu sa tetkom, očevom sestrom koja ga je odgajila. Mnogo je lakše prihvatiti tako nešto kada vam čovek koji je duboko u veri objasni šta znači ne umiranje, već prelazak iz jednog života u drugi.
Za vreme boravka Njegove Svetosti na bolničkom lečenju, na VMA je podignuta i mala crkvica u kojoj je boravio kada god je mogao. Jednog dana, u toku praznika, sestra Mara je trebalo da ga spusti u crkvu, pred kraj službe. Ipak, našla se pred jednom teskobom koju je, bez reči, uspeo da reši samo on.
-Tog dana, moj zadatak je bio da ga presvučem, stavim u kolica i spustim dole. Međutim, meni je bilo toliko žao da ga u takvom stanju spuštam dole, jer je zaista bio nemoćan i bolestan. Bila sam u žestokoj dilemi kako ja da odlučim da ga ne odvedem u crkvu, kada je to čovek koji je ceo život posvetio veri i molitvi. U toj svojoj dilemi, prišla sam krevetu i nisam ni izgovorila celu rečenicu, a on, kao on, uvek je znao sa kojim mislima dolazim kod njega. Poljubila sam mu ruku i rekla sam mu:
– Vaša svetosti, pomozite mi – u nameri da reši moju dilemu. A on je rekao samo:
– Nemojte me Maro, umoran sam – to je bilo poslednje, usledio je kraj.
-Patrijarh me je naučio strpljenju, stalno je govorio da budem strpljiva, da trpim, da izdržim sve i da ću uvek imati Božiji blagoslov – rekla je ona i otkrila da su na istom mestu boravili i patrijarh Irinej, ali i mnogi veliki zvaničnici i političari.
– Na ovom spratu gde sam ja se uglavnom leče sve velike, i poznate ličnosti. Tako sam, pored negovanja patrijarha Pavla, imala čast da brinem o patrijarhu Germanu, patrijarhu Irineju. Osim naših crkvenih velikodostojnika, u ovim prostorijama su ležali i muftija beogradski i hrvatski poglavar. Ovi apartmani su i bili pripremani za tadašnjeg predsednika SFRJ, Josipa Broza Tita, ali nisu, nažalost, bili završeni do njegove smrti. Svi predsednici predsedništva nakon njega su boravili ovde po potrebi – zaključila je ona i dodala da se u tim trenucima ogleda sva lepota njenog posla i da je činjenica da je u stanju da pomogne svima, pa i najvećim ličnostima nešto što joj predstavlja najveće zadovoljstvo i zbog čega svakodnevno sa osmehom odlazi na 13. sprat.
Kakve je još trenutke sa VMA sestra Mara podelila sa nama, u kakvom su joj sećanju ostali dani provedeni sa našim patrijarsima i sa kakvim se izazovima danas sreće u svojoj profesiji, pogledajte u video snimku na početku teksta.
Piše: Teodora Radivojević
BONUS VIDEO
Komentari (0)