Zavesa je spuštena, poslednji čin je gotov, još jedna vrhunska predstava je završena. Ugašeni su reflektori, utihnulo nešto malo aplauza. Oni najbolji koji su osetili magiju pobedničkog postolja odlaze u istoriju okićeni medaljama, uspravni i dostojanstveni.
Svaka medalja krije svoju tajnu, svoju priču, Iako na prvi pogled iste svaka je različita. Ako ih pažljivo oslušnete čućete istoriju njihovog nastanka, koliko znoja, kilometara, kilograma, nerviranja, razočarenja, suza je u njih uliveno. Svaka ima svoju težinu, svoj sjaj i razići će se u razne delove sveta, u razne domove, slikaće se na stotine puta, ponovo i ponovo.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Okačiće Damir svoju bronzu na krevetić budućeg olimpijca koji se još nije rodio. Pričaće neki novi Sinkovići jednog dana da su im tate uradile nešto što niko nikada nije uspeo. Hvaliće se novozelandski klinci iz osmerca da ih je čuveni Bond vodio do zlata.
Zbog toga se vratio i ispunio obećanje. A šta je sa ostalima, sa onima koji su ostali u senci reflektora i pobedničkih ceremonija? Nekima su ove Olimpijske igre bile poslednji tango, neki će se ponovo vratiti na pozornicu još odlučniji i spremniji da obraduju sebe, svoju porodicu, trenera, naciju. Biti prisutan na pontonu nakon finalnih trka je poseban emotivni doživljaj. Izgubljene medalje za nekoliko stotinki, uhvaćeni ,,rakovi” u finišu trka emotivno razaraju kako veslače tako i sve one koji su imali prilike da osete i čari pobede i gorčinu poraza.
Teško je zadržati suzu i ne saosećati sa onima koji napuštaju arenu poraženi i bez medalje, pogureni od tuge i bola. Na splavu tišina i tihi jecaj, sve su uradili što je trebalo ali… ali među njima su budući šampioni, oni koje je ovaj poraz okalio i spremio za velika dela. Oni koji odluče da se vrate još bolji to će zaista i biti. Oni koji budu pokušavali verovatno će opet plakati. Razlika između pokušavanja i činjenja je velika baš kao između šampiona i svih ostalih.
I za kraj treneri, ti nevidljivi šampioni iz senke, uvek iza reflektora, glavni krivci u neuspehu a sporedni likovi u pobedama. Vazda je tako bilo i biće. Treneri su devojke za sve, psiholozi, motivatori, krivci, mame, tate, nutricionisti, vozači, rame za plakanje, džak za udaranje… Za njih nema medalja iako ih je isto sunce pržilo, iska kiša natapala, isti vetar šibao. Njihove emocije niko ne vidi i ne oseti, tuguju i raduju se u sebi. U pobedi su im ramena plava od tapšanja, u porazu im je glava od olova. A već sledeće jutro oni nastavljaju dalje, planovi i programi, potraga za nekim novim klincima, novi olimpijski ciklusi i tako u krug. Ponovo novi ciljevi i nove naizvesnosti, nove radosti i tuge. Da li je ovo sport ili gladijatorstvo? Procenite sami…
Piše: Petar Ibročić, trener u Veslačkom klubu Crvena Zvezda i trener veslačica koje su osvajale medalje na svetskim prvenstvima za mlađe seniorke
BONUS VIDEO:
Bravo Pero ,emotivan i istinit tekst .