Jedan anonimni muškarac iz Beograda podelio je 2019. godine svoju ispovest i otkrio sa kakvim se problemima suočava u svom komšiliku. Njegovu priču vam prenosimo u celosti.
Moj život poslednjih nekoliko meseci je vrlo sličan stihu koji konstantno izbija iz stanova kojima sam okružen: “Tri sam noći spojila, rekord sam oborila”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Dogodi se ponekad da spojim dve neprospavane noći, ali svakako bravo za autorku i izvođača pesme jer nemam ja tog života, a nekad se zapitam kao u refrenu koji se najviše ponovio prethodne večeri:
“Moj živote da l si živ? Ako jesi dobro je”, da li mi je život postao refren folk hitova koji su obeležili početak ovog veka. Ako jeste, tragičan sam kao i junaci stihova.
Moj komšiluk je zvanično neverovatan, ili što bi rekla Cakana (Vesna Trivalić) u seriji “Otvorena vrata”: “Postoji samo jedna stvar, koja me sto puta više ubija od novokomponovanih narodnjaka u cik zore… optimizam. Ne mogu da podnesem taj lažni, ničim izazvani, potpuno nemotivisani optimizam”.
Moderna filozofija života nalaže da ustanemo sa osmehom i da sa radošću pogledamo novom danu u oči. E, pa ne gospodo, želim da popijem svoju kafu u miru i da budem samo hrišćanin. Ne želim da jutrom praštam zlatiborske zore i ne interesuje da li još spava u tvojoj majici. Ako raskidaš, raskidaj sa slušalicama u ušima u svoja četiri zida, ne moram da budem deo tvoje ljubavne epopeje.
Mada, u zidovima i jeste problem jer kao što kaže pesma: “Ovi zidovi duše imaju više nego ti”.
Hvala građevinskom preduzeću koje je napravilo moju zgradu koja izgleda kao da je iz Prvog srpskog ustanka, pa su zidovi kao nužno zlo jer se sve čuje iz susednih stanova. Neko bi rekao – ma, neka nek se deca vesele i nek se vole. Slažem se nek se vole, ali u tišini u sedam ujutru.
Kad smo kod tišine, ona nije osvanula u ovom malom kutku mog pakla. Kako izgleda jedan dan ovde na Karaburmi, pitate se vi. Pa, otprilike ovako.
Nakon što dobijem jutarnju dozu dub-dub-tuc-tuc uz zavijanje glasom koji kao da stiže iz podzemnog Hadovog sveta, praćeno hitovima iz ranih osamdesetih uz upliv Južnog vetra i neke Šemsine pesme čije reči nikako da razaznam dolazi popodne.
Kad se vratim kući posle posla, želim da popijem kafu kao sav normalan svet, ali tad na red dolazi moj mlađi komšija sa moje leve strane kojem roditelji nekim čudom nikad nisu kod kuće u popodnevnim časovima i tad je na repertoaru trending lista sa Jutjuba. Ništa ne razumem šta pevaju, ali bog me ubio ako ono što pušta ne zvuči kao bacanje crne magije.
Sada je vreme za večernje čarolije.
Na večernjem meniju su komšinice sa desne strane. Studentkinje koje mnogo vole kafanu. Njihov laptop i visokofrekventno skičanje istog znaju da potraju dugo, dugo u noć. Ponekad pomislim – da li su one pipinule taj ispit za januarski rok?
Kako se borim? Starom dobrom srpskom metodom – ćutim i trpim.
Jedino rešenje je da što ranije legnem i nadam se da ću zaspati pre nego što počne: “Hoću noćas da ti priznam…”.
Aleksandar (25) je otišao na ROĐENDAN, a onda je počela agonija: “Moj život je postao HOROR film”
Izvor: Blic Žena
Komentari (1)
Bilo takvih ali metoda na vrata pa udri uvek dobro zavrse posao