Ana Divac dala je ekskluzivni intervju za Nedeljnik u kome je, između ostalog progovorila i o slučaju “Kantrimen”, koji i posle mnogo godina intrigira javnost u Srbiji. Ona je u prvom delu intervjua govorila o ponovnom odlasku iz Srbije, gde je rekla da su ona i Vlade platili veliku cenu.
– Ali smo svesno izabrali taj put, na kom su nas opstruisali kroz sve vrste državnih aparata. Gledamo filmove i svi uvek navijamo za iste likove, a ja ne želim da budem loš lik u svom životu, lik za koji ne bih navijala – rekla je Ana i progovorila o slučaju “Kantrimen”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Mnogi su ipak u vama videli loš lik u aferi ,,Kantrimen’’?
– To je i bio cilj tih spinovanja i neistina. Ali ne samo urušavanje mog karaktera nego svega onoga što mi kao porodica predstavlljamo. Uglavnom, svi oni koji su poverovali u to su oni ljudi koji bi tako nešto mogli i da urade. Svaki pozitivan junak u filmu ima puno neprijatelja. Bilo bi nam dosadno bez toga, ali na kraju ovi pobede na svoj način. Tako da mislim da sam i ja pobedila u svemu ovome. Iako mi je bilo mnogo teško, mislim da sam izašla jača iz tog iskustva i što je najvažnije, da sam uspela da se oslobodim ogorčenja. Što bi mi jedan drug rekao – da ti je sve išlo lako, ne bi imala čega da se sećaš. Njihov posao je bi da urade taj spin i moram da priznam da su ga majstorski odradili.
Kako je uopšte došlo do te priče?
– Mnogi su spinove puštali protiv nas, ali ovaj je bio poseban. Stavili su moju sliku sa mojim kolima, pa su napisali, ,,kantrimen’’, a moj auto je ,,mini-moris’’, ali između ,,mini – morisa’’ i ,,kantirmena’’ je vidljivo velika razlika. Oni nikad nisu rekli da sam ja vozila, nego da su to možda moja kola. Zato nisam mogla da ih tužim. Mnogo su mi pomogli ovi ,,moralni novinari’’ koji se sada predstavljaju kao opozicioni, na primer Tatjana Vojtehovski. Ona je zvala oca nastradalog mladića u emisiju i pomogla tom spinu. Za nekog ko sebe predstavlja kao borca za pravdu, bilo bi logičnije da pita zašto su mene optužili. Mogla je da pročita da je postojao snimak u trenutku kada ta deca udaraju kolima Luku Jovanovića. Devojke iz tog vozila su to snimile, pravile su selfi. A ako je baš želela da sazna istinu, lako je bilo poverljivo koja ja kola vozim. Nisam neki detektiv, ali recimo mogla je da pita komšije, pogleda kamere u mojoj zgradi ili školi moje dece, da sazna koji tip kola vozim. Ne komentarišem ove koji su me optuživali, jer po meni bar su jasno pokazali nameru.
Ali otkud baš vi u ovom slučaju ?
– Nisu oni mene izabrali jer sam Ana Divac, nego zato što sam žena Vlada Divca. Bilo je i ranije spinova na razne teme. Uvek je najbolji trač kada se ubaci neka bliska osoba, tipa- rekao mi je njihov kum, sedeo sam sa njegovim bratom, drugarica mi pokazala poruku, itd. Kad se sve to dešavalo, mene su zaustavljali ljudi i govorili da im je žao što nam se sve to dešava i pitali su nas zašto smo se vratili. To je tužno pitanje – zašto smo se vratili u svoju rođenu zemlju – a jednostavan je odgovor. Samo zato što je volimo. Mislim da je i Vlade kroz sport, predstavljanje zemlje u svetu, i zajedno kroz 30 godina bavljenjem humanitarnim radom i višegodišnjim volontiranjem, svima pokazao da mi samo koristi donosimo svojoj zemlji. Ljudima je jasno, zato sam kroz taj težak period dobijala od nepoznatih ljudi cveće, podršku, zahvalnost. Novinari iz tabloidnih medija su mi tajno pisali i izvinjavali se. Ta podrška nepoznatih ljudi mi je mnogo značila. Imala sam i suprotnih situacija, da mi kelner donese kafu i da okreće glavu, ne mogu da me pogledaju. Bio je to strašan period, nije mi bilo lako da ga pređem, ali sam ga prošla.
Da li je policija ikada kontaktirala sa vama u vezi sa ,,kantrimenom’’?
– Iz novina sam saznala tu priču da mene dovode u vezi sa slučajem. Ja sam u tom trenutku bila u Dominikanskoj Republici. Pozvala sam Fondaciju i preko nje smo poslali saopštenje da nemam nikakve veze sa nesrećom. I tada počinje ludilo da se dešava. Mene je bio strah da se mom sinu nešto ne desi, on je bio u Beogradu, bojala sam se da ljudi ne misle da smo bliski establišmentu, iako to nikad nije bio slučaj. Onda me je policija pozvala i pitala da li mogu da dođu i da vide moja kola. Rekla sam da mogu i oni su videli da su moja kola ,,mini – mkoris’’, a ne ,,kantrimen’’. Zahvalili su se, izvinili, i mislila sam da je to to.
– U tim mesecima mi se kuma udavala i išla sam kod šnajderke u Beograd da ćerki i meni napravi haljine za venčanje. Šnajderksa kod koje sam išla, ispostavilo se, bila je dugogodišnja prijateljica roditelja Luke Jovanovića. Oni su se kod nje raspitivali kako sam se ja ponašala pre i posle njegove pogibije. Ona im je rekla da sam se normalno ponašala i zamolili su je ako može da mi da njihov broj telefona i da bi voleli sa mnom da popričaju, jer mnoge stavri im nisu jasne i više nikome ništa ne veruju. Dala mi je njihov broj telefona i zamolila da im se javim. Meni je bilo glupo da ih pozovem telefonom, ali mi je bilo i glupo da im se ne javim. Dvoumila sam se šta da radim dosta dugo i to me je opterećivalo tri meseca. Tada sam prelomila da im se javim , jer sam razmišljala kako bih se ja osećala da sam u njihovoj situaciji. Strašno je to da se bilo kome desi i rešila sam da idem – priča Ana i nastavlja:
– Došla sam mojim ,,minijem’’ i parkirala sam se ispred frizerskog salona njegove maćehe da bi i svojim očima videla da vozim ,,mini – moris’’. Lukin otac nije došao, maćeha mi je prenela da mu nešto nije bilo dobro. Ja sam rekla da sam sanjala Luku, ne pomišljajući u tom trenutku da mogu da budem osumnjičena i proganjana zato što nešto ili nekoga sanjam. Lukina maćeha mi je pričala da su s njegovim ocem kontaktirali i neki policajc koji su, kao, imali poverljive infomracije, ali da mu niko nikad nije doneo nikakve dokaze da to ima veze sa mnom i da je počeo u sve da sumnja. Da je kontaktirao s nekom vidovitom ženom, koja mu je rekla da iza svega stoji neka moćna plava žena. Još jednom da naglasimo: da niko nikad nije čak ni rekao da sam ja vozila sporna kola, da postoje svedoci i snimak sa telefona ljudi u tim kolima, da je dečko koji je vozio ta kola pobegao u Kinu, i da su ta kola i bila moja, a nisu, ja ne bih bila kriva za tu saobraćajnu nesreću, jer ih nisam vozila. To nije bilo ubistvo sa namernom, nego saobraćajna nesreća koja se završila tragičnom pogibijom jednog mladića. Jedina istina u celoj priči je da su ta kola nestala, da ih kamera nije snimila i da se krije vlasnik tih kola – Zašto i čija su – stvarno ne znam, mogu samo da prepostavljam.
– Nekoliko dana posle moje posete roditeljima poginulog mladića, izašli su njegov otac i maćeha i rekli da sam im sumnjiva jer sam sanjala njihovog sina i da ga ne bih sanjala da mi je savest čista. Tako sam prvi nalet optužbi dobila po osnovu da su možda moja kola, a drugi da sam možda to ja jer sam sanjala, a i gatara je rekla da je neka plava žena. Najmnoćnije od svega je što su tabloidi stavili moju sliku i moja ,, mini – moris’’ kola, i nisam mogla da ih tužim, jer nigde jasno nisu nikada rekli da to ima veze sa mnom. Samo toliko o tome koliko je lako manipulisati ljudima. To su strašne stvari kada ste lažno optuženi i za neke mnoge manje stvari, a ne za nečiju pogibiju. Mnogi su mi govorili da treba da tužim Lukinog oca i u jednom trenutuku sam to i htela, a onda sam se smirila i pomislila da se nikada ne bih sa njim i njegovim gubitkom menjala i da je, iako je nepravedan prema meni i mojoj porodici, mnogo mu je veliki bol i da mu opraštam za sve. Da, meni je savest čista, a svako će odgovarati za ono što je uradio na neki način. Ja sam odavno svima oprostila, jer ne želim da ogorčena živim ovaj život. Nije bilo lako, ali sam uspela i ponosna sam na sebe zbog ovoga.
Šta pretpostavljate, ko stoji iza ovoga ?
– To vam je kao u filmu ,,Kum’’: onaj ko je prvi izašao i rekao ,,nisam ja ’’, verovatno je on – završava Ana.
Izvor: Nedeljnik
Komentari (1)
Kakvo licemerje ....