– Stadion je izgledao fenomenalno, od zastava, transparenata, boja… ne može to da se prepriča… Čovek kad pogleda sad te snimke i to što je bilo… Ili kad smo dolazili, Bari je bio preplavljen našim ljudima. Bilo je i Francuza, ali naši su okupirali kompletan grad. Nisi mogao nigde da prođeš, a da ne vidiš našeg čoveka u Zvezdinim bojama – počinje priču Svetozar Mijailović (74), predsednik Crvene zvezde, o najvećem uspehu u istoriji srpskog i jugoslovenskog klupskog fudbala – o tituli Kupa šampiona koju su crveno- beli osvojili pre tačno 30 godina.
Najsrećniji predsednik u istoriji kluba evocirao je tako sa ekipom Objektiva uspomene o velikom jubileju, ponekad praveći pauze, gledajući sa osmehom u daljinu kad bi se prisetio detalja koji su obeležili i njegov život.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
A zašto najsrećniji? Pa te 1991. Mijailović je bio predsednik Skupštine kluba, a sada, 30 godina kasnije, predsednik je kluba koji je napravio istorijski podvig – prvi put su osvojene četiri titule šampiona države zaredom i oboreni mnogi rekordi.
– To je razlog za ponos i nešto što ispunjava srce i dušu, kad možeš da budeš svedok i direktni učesnik svega toga što se desilo. Mora se reći da su i pre Barija Zvezdini timovi imali zapažene rezultate, ali nijedna od tih generacija nije uspela da dostigne ono što je generacija ’91. dostigla. I to je kruna dotadašnjeg dostignuća Crvene zvezde u koju se slila energija svih onih generacija koje su od nastanka kluba težile da taj vrhunski rezultat postignu – ističe Mijailović.
A konkretno za Bari i titulu šampiona Evrope, i za to se zna na čija pleća pada „odgovornost“.
– Veliki broj ljudi zaslužan je za to – najpre treba reći i uvek odati priznanje – da su igrači ti koji su ga osvojili, da je trenerska struka ta koja je, na čelu sa Ljupkom Petrovićem, to postigla, ali u ono vreme tehnički direktor Dragan Džajić je najzaslužniji što je stvaran takav tim koji je mogao da odgovori izazovima koje je takmičenje u Evropi postavljalo.
Ipak, sezona u kojoj će crveno-beli ući u istoriju fudbalskih velikana, nije počela kako su svi priželjkivali.
– Bili smo u prilici da već na startu Kupa šampiona da se ne dođe do rezultata – setimo se utakmice sa Grashopersom i rezultata 1:1 kod nas, kad su svi pomislili – evo, to je kraj. Međutim – vera u tim, vera u sposobnosti tog tima, u stručno rukovodstvo – bili smo uvereni svi do jednoga u Crvenoj zvezdi da je Grashopers samo trenutna slabost sa tim nerešenim rezultatom. I pokazalo se u revanšu, i do kraja takmičenja u kome mi nismo izgubili nijednu utakmicu. A nismo samo mi imali veru u snagu našeg tima – kad god su bili na izvlačenju parova tokom te sezone Džajić i Cvetković, i kad su slušali komentare ljudi iz ostalih klubova, svi su govorili: „Samo ne Zvezdu“.
TELEVIZOR ZA PANČEVA
A posle Grashopersa, pali su Glazgov Rendžers i Dinamo Drezden, došao je red i na nezaboravno polufinale protiv Bajerna iz Minhena.
– U Minhenu je bilo naših navijača sa svih kontinenata, da prosto čovek ne može da poveruje odakle su sve došli ljudi… Pojavio se tad jedan navijač, koji hoće da pokloni televizor u boji najboljem igraču. I on izabere, po sopstvenoj proceni, mislim da je Darka Pančeva izabrao… Onda je jedan od sponzora obećao da, ako Zvezda pobedi, svim igračima će dati, u ono vreme, po 10.000 maraka. To nije imalo nikakve veze sa klubom, oni su to sami odlučili – jednostavno je bila toliko velika popularnost igrača i toliko je došlo ljudi da pozdrave Zvezdu i da je prate, kao i tokom čitavog takmičenja.
TRUBAČI U ŠERATONU
I imali su čemu da se raduju navijači u Minhenu.
– Tad nije bilo ograničenja oko raspodele karata, nego je važilo – ko kupi ulaznice, taj ide na meč. Mi smo na svim gostujućim terenima imali veliku podršku, a posebno u Minhenu, gde smo pobedili sa 2:1. Mislim da je tamobio veći broj navijača Zvezde, nego Bajerna… ili su se više čuli. To je bila euforija! Kad se završila ta utakmica išlo se na doping kontrolu, svi su čekali dok poslednji ne izađe… Odseli smo u Šeratonu i, bog bi ga znao kako, kad smo stigli u hotel pojavili su se trubači. Mislim da je već prošla ponoć kad je “raspalila” muzika u hotelu.
TAPI TRAŽIO DA ZVEZDA PUSTI OLIMPIK
Došao red na finale protiv Olimpika iz Marseja…
– UEFA je organizovala večeru na kojoj su bili predstavnici klubova, fudbalskih saveza, njihova ta asocijacija, ogroman skup. Za tim glavnim stolom sedeli su predstavnici klubova, predsednik UEFA Johanson, generalni sekretar, delegat finalnog meča, predsednik fudbalskog saveza Italije… I tako, priča se tu, ćaska. I jednog trenutka kaže mi vlasnik Olimpika Bernar Tapi: „Gospodine, vi ste mlađi, bilo bi lepo da mi sutra pobedimo, za vas ima vremena“. A predsednik Fudbalskog saveza Italije se potom uključio u razgovor rečima: „Mi smo domaćini, trebalo bi da budemo neutralni, ali moje srce će ipak da bude okrenuto Crvenoj zvezdi“. Tapi je tada imao 48, a predsednik Zvezde 44 godine.
POMORANDŽE IZ MELOGRANA
Crveno-beli su, inače, došli u Itlaliju sedam dana pre finala protiv Olimpika. Bili su u „kao karantinu“, jer kad Mijailović opisuje tu sedmicu, mi kao da gledamo slike iz raja.
– Imali smo vrhunski tretman od Italijana kod kojih smo odseli. Bili smo gosti grada Monopolija, gde su nam uručili i plaketu grada, primili nas u gradsku kuću, jedan vrhunski tretman smo imali. Naša baza je bila u Melogranu, jedan mali, kao zamak, u vinogradima, gde nije imao pristup niko osim ekipe i rukovodstva koje je tu bilo… Zaštićeni potpuno od spoljašnosti. Odatle smo išli na treninge na teren koji nam je bio odobran i sedam dana je tu ekipa bila izolovana. To je bilo mesto kao iz bajke, sa bazenom oko koga su pomorandže koje su već bile pristigle… ali, ne beru se pomorandže, nego su dole bile na zemlji, onako, žuti se – i danas mi ta slika stoji u glavi. Jedino što nije bilo vreme za kupanje u bazenu.
JECAJ NA STADIONU
Epilog borbe za titulu prvaka Evrope znamo svi – 0:0 posle 120 minuta, penalima 5:3 za crveno-bele.
– Kad se sve završilo i ona euforija – pomešano je to oduševljenje i imao sam utisak kao da se čuo jedan jecaj, kao da su ljudi od sreće plakali… To je takva atmosfera da je to teško prepričati i dočarati. A mi smo, normalno… u tom trenutku ne znaš ni kako da se raduješ, u tom trenutku nisi ni svestan koliki je to rezultat…
OPEKLI SE PROTIV BANJALUČANA
Trijumf je valjalo proslaviti, a ispostavilo se da je to bila strateški zahtevna operacija.
– Kad se završila sva ta ceremonija, dodela pehara, onda se spuštamo i krećemo ka svojoj bazi. Imali smo to jedno loše iskustvo sa banjalučkim Borcem u finalu Kupa Jugoslavije 1988. godine, kada smo unapred organizovali proslavu, a izgubili. U stranoj zemlji, međutim, ne može da se ne planira unapred. S druge strane, mnogo tužno izgleda ako ti se cilj ne ostvari, a ti planirao proslavu. A ovde smo morali – jer gazda ima do prvog naseljenog mesta tri, četiri kilometra, morao je iz Barija da donese sve šta treba za proslavu, ali ajde, bog nas pogledao. Nikome nismo rekli, znalo je četvoro, petoro ljudi da će toga biti, i onda se to desilo, i onda dođu i trubači i ko zna ko sve nije bio. Tu se i pojelo, i popilo, i veselilo – kroz osmeh se priseća Mijailović.
ČESTITKA DO ČESTITKE
Velika pobeda iz Barija odjeknula je celom zemljom, i šampionima Evrope priređen je veličanstven doček.
– Kad je ekipa došla u Beograd, tu nam je poklonjena maksimalna pažnja, veličanstven doček, prijem kod predsednika Republike, u gradu, sva priznanja koja smo u to vreme da dobijemo stigla su na našu adresu, ali posebno se ističe ona proslava koja je bila na stadionu, gde se okupio izuzetno veliki broj zvezdaša – ističe Mijailović.
Dakle, crveno-belima se te godine desilo nešto što se pamti celog života, nešto što bismo svi želeli da se ponovi, a znamo da to izgleda kao nemoguća misija.
– Titula prvaka Evrope je stvar koja ti ostane do kraja života u takvoj uspomeni da misliš da je to neponovljivo, ali mora se krenuti dalje… Život teče dalje i ovo sad što se postiže u neku ruku, kad čovek izmeri naše učešće u Ligi šampiona dve godine zaredom, to se negde može porediti sa tim što smo mi te 91. godine postigli. Jer, u ovom formatu takmičenja, u ovakvoj nesrazmeri bogatstva klubova, je veliki rezultat ući među 32 ekipe.
2021. – GODINA REKORDA
Zvezdi je to pošlo za rukom u proteklim sezonama, ali nažalost, korona je poremetila fudbalske planove širom sveta, iako su se crveno-beli dobro držali i u uslovima pandemije.
– Jako je dobro što je Zvezda uspela u ovim okolnostima da ostvari to što je ostvarila u doba korone. Igrala je proleće u Evropi, imala dobar rezultat – igrati nerešeno s Milanom koji je u to vreme bio lider italijanskog prvenstva – to je dobar rezultat. Zatim je tu šampionska titula, i ovo jeste godina velikih uspeha Zvezde, trenera Dejana Stankovića, oboreni su neki rekordi, broj postignutih golova u Evropi, broj ostvarenih pobeda u jednom prvenstvu, uz svetski rekord po broju osvojenih bodova u šampionatu, a možda je ovo i prvi put da smo osvojili prvenstvo bez poraza. Sa Stankovićem je potpisan novi ugovor na tri godine i priprema se strategija za naredni period, na sličan način kako je to rađeno za Bari, na putu ka osvajanju titule prvaka Evrope.
Predsednik Zvezde zato i ističe da im je na tom putu neophodna i pomoć navijača.
– Jako je bitno da nastavimo sad u ovom vremenu i ovom trenutku, zato i pozivamo sve zvezdaše da udruženim snagama radimo dalje na unapređenju našeg kluba i da svaki zvezdaš koji ima želju može dati svoj doprinos uključujući se u rad, otvorena su vrata svima onima koji hoće i žele da rade na napretku Crvene zvezde, a ima prostora za sve – zaključio je predsednik Crvene zvezde Svezotar Mijailović.
Ono kad Najdoski pokuša da udari Savićevića
Osvrnuo se predsednik Zvezde na ekipu iz ’91. godine i na činjenicu da je te momke spajalo mnogo više od pripadnosti istom timu.
– Ako nemate homogen kolektiv, teško da možete da napravite rezultat. U svakoj ekipi se nađe neko ko je motivator, neko ko i ume malo da se našali, neko ko ume malo i da zakoči… Uvek ima takvih igrača, ali je kod njih vladalo jedno veliko drugarstvo, jedan borbeni duh.
– Recimo, jedan Siniša Mihajlović je znao da izgori, da da sebe do besvesti i onda od kolega traži to isto; ili jedan Robert Prosinečki koji ima to što ima, Dejan Savićević i njegovi potezi; ili Ilija Najdoski, koji je bio borac bez mane, kad kaže:
Ja Deju pokušam na treningu da udarim, pa ne mogu…
– A onda Miodrag Belodedić, koji je već imao iskustvo sa Steauom, kako je maestralno igrao i kako je znao sa Najdoskim da to odradi u odbrani; brzi Binić, kao vetar; ili Darko Pančev, koji je imao osećaj za gol; pa sjajne radilice Vladimir Jugović, Vlada Stošić, Duško Radinović…
– Stevan Dika Stojanović… Kapiten… Smiren, odmeren čovek, koji je ulivao sigurnost svojim odbranama. Možda je bio nesrećno primljen gol protiv Bajerna u polufinalu, ali je onda u finalu odbranio penal, što je odlučilo pobednika. Jedna ukomponovana ekipa koja je znala i umela da se bije za taj rezultat. Normalno, i trener Ljupko Petrović koji je sve to dobro vodio – uz pomoć Džajića – njih dvojica su kreirali to što na terenu videlo – naveo je Svetozar Mijailović.
Ovu i mnoge druge zanimljive teme možete naći u štampanom izdanju Objektiva za petak 28. maj, ali i velikom dodatku koji ćete 29. maja, na 30-godišnjicu Zvezdinog osvajanja evropske titule dobiti uz svako kupljeno vikend izdanje naših novina. Verujte nam, neke od priča koje ćete tu pronaći će vas zaista fascinirati…
Piše: Vojin Jovanović
Komentari (0)