Sreten Jocić (59), poznatiji kao Joca Amsterdam, koji u zatvoru Zabela služi kaznu od 13 i po godina, po izlasku na slobodu želi da sredi imanje svog pokojnog oca u Velikoj Krsni kod Mladenovca i da tamo vodi miran život, o čemu je Objektiv već pisao. Joca u svom rodnom selu ima lepu, novu kuću, u kojoj je živeo njegov otac Živomir (84), koji je preminuo 24. marta 2018. godine.
SAM SEBI DAO NADIMAK
– Uvek kada je bio u Krsni, obavezno bi navratio, koliko god da žuri, bar na pet minuta – uključio se, kada je čuo o kome razgovaramo, još jedan njihov drug iz mladosti, uz jednak oprez i insistiranje na anonimnosti.
Kada smo ih pitali kako su zapravo nastali Jocićevi nadimci, kažu da je po dedi dobio ime Sreten.
– Ovde ga niko ne zove tako. Boban je poteklo iz kuće, a Joca je odabrao sam, od prezimena. Kada smo pošli u srednju školu u Beograd, pitao sam ga kako hoće da ga zovem, jer kako bude prvog dana, ostaje do kraja. Rekao mi je: “Ajd Joca” i tako je ostalo – priča školski drug Jocića, koga smo posetom i pitanjima vratili decenijama unazad.
Kao klinci su, priseća se, igrali basket.
– „Tukao” sam njega i mog godinu dana mlađeg brata dok su bili sitni, posle su izrasli, pa smo prestali da igramo – kaže smejući se.
BEŽALI NA STADION I IGRANKE
Dok govori o srednjoškolskim danima provedenim na školovanju u Beogradu, oči mu radosno sijaju.
– Upisali smo Ugostiteljsku školu i u „Palasu” smo imali praksu. Učenici su zbog evidencije imali svoju fotografiju u knjizi, u koju se štikliralo ko je prisutan. Samo nas dvojica nismo imali sliku, pa je uvek neko mogao da nas zameni kad pobegnemo. Vežu nam dva časa iz Poznavanja robe ili praksu, i šta ćeš, pobegneš. Išli smo na stadion JNA. On je mnogo voleo Zvezdu, a ja Partizan. Imao sam veliku lepu zastavu sa dva grba koja je volšebno nestala – šeretski će Jocićev drug. Išli su i u Dom omladine.
– Bila su takmičenja plesnih parova, ko može duže da izdrži. Osvajali smo nagrade. Partnerke bi nam stajale na stopalima, tako smo plesali – otkriva trik pomoću kojeg im je polazilo za rukom da pobeđuju na ovim igračkim maratonima.
Ludorije su uzimale danak i dešavalo im se da se uspavaju, pa su smislili kako da se ipak bude na vreme.
– Uzeli bismo lonac i u njega ubacili sve viljuške, noževe i kašike koje bismo našli i jedan stari budilnik. Kada bi ujutro počeo da zvoni, nismo imali šansi da ostanemo da spavamo – objašnjava ovaj sad sedokosi čovek.
ŽIVELI U INTERNATU
Deo školovanja su boravili u internatu, a kasnije su iznajmili stan.
– Desilo nam se jednom da nam je nestalo hrane, u frižideru bili samo neki feferoni i pekmez. Pojeli smo sve, da „premostimo” do odlaska kući – smeje se i objašnjava da su novca imali od ponedeljka do srede, četvrtak su „premošćavali”, a u petak „tutanj” u Krsnu, na vikend. Ili bi pokušavali da se snađu. Imali su druga, priča, koga su prozvali Soća, po škrtom liku iz tada kultne serije „Vruć vetar”.
Svaki put kada bi ga pitali da im pozajmi pare da idu kući, dobijali su isti odgovor: „Ne dam”.
Onda su ga jednom dok su bili na praksi usred posluživanja bockali čačkalicom, a sledeći put su mu zaheftali bluzu od uniforme na leđima. Posle toga, kada bi Soću upitali za novac, odgovor je bio: „Hoću”.
POSETA U VOJSCI
Jedna od poslednjih anegdota iz mladosti vezana je za vojsku.
– Služio sam u Krivoj Palanci, u Makedoniji. Tamo su magarci osnovno prevozno sredstvo. Jednom kad su mi brat i Boban bili u poseti, videli su čoveka kako se pijan peo na magarca, pa se preturio i pao. Burazer i on gledaju i smeju se, a Boban će: „Šta si ti to, crni, zgrešio pa si ovde dospeo?” – priseća se sagovornik.
Meštanin rođen u vreme ovih dogodovština, koji je naišao tokom razgovora, Jocića zna po čuvenju.
– Nisam ga upamtio, ali čuo sam samo pozitivne priče o njemu. On je legenda. Gde god da odemo, kada se pomene Krsna, pitaju te:
“Je l’ znaš Jocu?” – kaže ovaj četrdesetjednogodišnjak.
Nije se desilo, kažu gotovo uglas, da Boban nije pomogao nekome ko mu se za pomoć obratio.
Pred sam kraj našeg boravka u selu, sagovornik s početka priče za svog druga nam je rekao:
– Gospodin. Šmeker. I mnogo voli Krsnu. I ona njega, očigledno.
PODIGAO SPOMENIK RODITELJIMA
Jocini roditelji su sahranjeni u rodnom selu, a on im je sa sestrom Rajnom podigao spomenik. Zanimljivo je da je na nadgrobnoj ploči Joca upisan pod svojim nadimkom Boban.
Piše: Ksenija Kapisoda
OVU I OSTALE AKTUELNE TEME MOŽETE PROČITATI U ŠTAMPANOM IZDANJU OBJEKTIVA ZA 26. APRIL
Komentari (0)