Čini se da je negotinsko selo Šarkamen kraj sveta. Većina domova je odavno pusta, a stotinak preostalih meštana zatvorilo se u svoje odaje do jutra. Budni su samo čuvari stare vodenice u šumi.
Vojkan i Dragan Milošević iz Šarkamena sakupljaju drva i pale vatru u drvenoj kolibi sa mlinom, jedinim u ovom kraju koji još uvek radi. Zvuk čeketala odzvanja kao prijatna, davno zaboravljena pesma. U neko doba stiže osamdesetogodišnja Sinđelija Marjanović. Baka u narodnoj nošnji istočne Srbije, sa cvetom udenutim u kosu. Dolazi da samelje žito. I da, onako usput, prebaje putnicima namernicima. Da im kaže da li ih je neko urekao i da im izmađija da budu zdravi i sretni, piše Magazin Novosti.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Vatra pucketa u vodenici. Baka sedi kraj ognja. Broji zrna kukuruza – tačno 41. Ređa ih po drvenom stolu i počinje da izgovara bajalicu. Naglas, čas tiše i mekše, čas glasnije i oštrije. Baba Sinđa traži od zrnevlja da joj kažu istinu, pa ako budu iskreni, posejaće ih da se umnože. Ako je slažu, baciće ih da ih stoka pojede.
Osamdesetogodišnjakinja u nošnji se zadovoljno osmehuje. Kaže da urok postoji, ali da će ga ona otkloniti. Cvetom crvene muškatle natopljenim vodom i žarom vatre, baje za ljubav. Izgovara reči kao pesmu koja nikako da se završi. Da urok ode, a sreća dođe. Na kraju nam stavlja taj cvet na grudi i kaže da vodu iz drvene činije bacimo preko vrata vodenice.
– Najčešće mladi ureknu mlade, a onda mi priskočimo u pomoć, mnogo volim kada nekog usrećim, pogotovo kada je mlad i lep, a pati – kaže Sinđelija Marjanović.
Kukuruz joj pokaže da li muž vara ženu ili ona njega, ko je urekao devojku da ne može da pronađe momka ili ostane trudna.
Ljudi joj se često obraćaju kada imaju grudobolju, pa ih ona izleči prirodno izbušenim kamenom. Ili metalnim lancima kada imaju problem sa stomakom. Leči i stoku, a neretko joj dolaze meštani okolnih sela da im prebaje zbog sušne. LJudi traže utehu i u slučaju iznenadnih svađa u porodici. Dođu očajne žene i kažu joj da im se čini kao da im je neki đavo ušao u kuću.
– I jeste vrag, ali ja ga oteram da se nikad više ne vrati – kaže.
Naučila je to baba Sinđa još kao devojčica, od svoje bake kojoj je drevno magijsko učenje otkrila njena baka, a njoj njena… Ta veština se prenosi po ženskoj liniji, sa kolena na koleno. Kao privilegija. Čim devojčica postane malo zrelija, porodična škola bajanja počinje. I svaka se tome raduje, znajući da nije mala stvar ući u svet vradžbina.
Komentari (0)