Glumac Vlastimir Vlasta Velisavljević, koji je danas preminuo od posledica korona virusa, čak tri puta završio je iza rešetaka, kao žrtva u tom trenu aktuelnog režima.
Početak Drugog svetskog rata je sa porodicom dočekao u Beogradu. Sa dvojicom drugara je u vreme najveće gladi krao jabuke iz vagona koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Oni bi kroz rešetke velikim iglama probadali jabuke i kupili ih u vreće, pa ih kasnije prodavali Beograđanima. Sve dok ih Nemci nisu uhvatili. Drugovi su se izvukli, a Vlasta je početkom 1943. godine sa samo 17 godina interniran u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
S obzirom da je bio mlad i zdrav, nisu ga smestili u gasnu komoru, nego je svakog dana bio u radnom logoru. Upoznao je majstora Bergmana čiji je sin poginuo na frontu, s kojim se brzo sprijateljio. On mu je donosio ručak koji bi Vlasta podelio s ostalima, dovodio ga je svojoj kući, te mu naposletku i pomogao da 1944. godine pobegne iz logora. Dao mu je nemačku propusnicu uz pomoć koje se preko NDH vratio u Beograd.
U srpskoj prestonici je doživeo savezničko bombardovanje, glad i siromaštvo te, naposletku svedočio oslobođenje grada u oktobru 1944. godine. Po završetku rata on i ona ista dva druga pokušali su da pobegnu u Ameriku, jer im se nije svidelo sve što je tada usledilo. Nije uspeo da pobegne, nego je uhapšen i odveden u zatvor koji se tada nalazio na beogradskoj Adi. NJegov otac je molio vlasti da ga puste, što se na kraju i dogodilo.
Godine 1948. je bez problema upisao Akademiju pozorišnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mate Miloševića.
Njegov otac nije bio najsrećniji kada mu je rekao čime želi da se bavi, ali je promenio mišljenje kada ga je video na sceni. To je bilo veoma emotivan trenutak, a Vlasta kaže da je nakon završetka predstave njegov otac zaplakao. U to vreme družio se sa Slovencem Dušanom Majcenom, pukovnikom Jugoslovenske narodne armije (JNA) i načelnikom katedre na Višoj vojnoj akademiji. Majcen je bio staljinista, a s obzirom da su se takvi u to vreme progonili, Vlasta je, ne želeći da ga izda, ponovo završio u zatvoru.
Godine 1950. uhapšen je i odveden u zatvor na Banjicu, odakle je prebačen na Goli otok. Tu je proveo tri godine. Priznaje da nije bilo lako, ali da on celu situaciju nije doživljavao jako tragično. Trudio se da ne razmišlja o sudbini koja ga je zadesila, te kaže da nikada u ljudima nije video mržnju prema sebi. Svojim „dželatima“ uvek je nalazio izgovore kako i zašto rade to što rade.
Godine 1953. rehabilitovan je i vraćen u Beograd. Ipak, zbog njegove prošlosti, ne samo da su mu vrata bine u pozorištima bila zatvorena, nego mu nisu dali ni da gleda predstave za koje je imao karte. Seća se kada je jedne prilike od svog druga Brane Vojinovića dobio kartu za predstavu “Dr”. Tadašnji upravnik ga je izbacio, uprkos tome što je imao kartu.
Ovako je Vlasta govorio o toj situaciji:
– Šta ćeš ti ovde? – pitao me je upravnik strogo.
– Došao da pogledam predstavu – kažem.
– Imaš li kartu?! – dreknuo je. Kad sam mu je pokazao, počeo je da viče: „Marš napolje!“, i izbacio me je na kraju. Pre nekoliko meseci sreo sam ga na Kalemegdanu, šetao je kuče. „Zdravo, Vlasto“, procedi je. Već mator čovek, odrtinaveo. Verovatno ga danas grize savest, hteo bi da se nekako iskupi.
-Ma, marš, bre, tamo! – rekao sam u prolazu. Šta drugo da kažete?! Samo marš. To je tako.
Zbog svega toga karijeru je nastavio u Mostaru i Tuzli, da bi mu godinama kasnije bila uslišena molba da se vrati u Beograd. Tada je primljem u Beogradsko dramsko pozorište. A ostalo je legenda.
Izvor: Telegraf
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)