Na letimičan pogled Marija J. (29) iz Beograda, predstavlja običnu, mladu ženu koja živi u srećnoj porodici sa suprugom i sinom od četiri i ćerkom od dve godine. Njih četvoro žive u manjoj ali urednoj kući na periferiji grada, a Marija se nedavno i zaposlila u prodavnici zdrave hrane. Ipak, prema njenim rečima, žive na ivici egzistencije i siromaštva.
Uprkos teškoj situaciji, Marija se ne žali, vredno radi, a nakon završene smene u prodavnici, odlazi da obrađuje baštu sa svojim suprugom i njegovim roditeljima.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Hoću da znam šta moja deca jedu – kazala je ponosno.
– Brat i ja smo odrastali na suvoj hrani, naša majka nije imala vremena da se bavi kuvanjem jer je puno radila, pa smo sve troje bili anemični i bolešljivi. Jedino je očuh bio boljeg zdravlja, jer je često odlazio kod rođaka u selo i hranio se zdravije. Ali, da njega nije bilo, ni nas troje verovatno ne bismo prošli kroz pakao… Razvod roditelja – početak „novog života“.
Marijini roditelji su se razveli dok je još bila dete. Naime, otac ih je ostavio dok je ona imala sedam, a brat samo tri godine.
– Nisu se slagali, bili su dva sveta. Majka se brzo preudala. Imala sam nepunih devet godina kad je očuh došao da živi sa nama, priča Marija i dodaje:
– Dopadalo mi se što ništa nije moglo da ga izbaci iz takta. Bio je dobar prema mojoj majci, a brata i mene gledao je kao svoju decu. Jedino nas je smaralo što je od nas tražio da se pomolimo čim ustanemo, pre svakog obroka i pre odlaska na spavanje. Moja majka je ateista, zato mi je cela priča o molitvama izgledala malo uvrnuto. Ali, nismo imali kud. Vremenom, navikli smo se na molitve koje nam je on dao ispisane na parčetu hartije…
„Raj“
Ipak, nekada na prvi pogled skladan život sa novom porodicom pretvorio se u pravi pakao kada su Marija i njen brat otkrili šta se krije iz očuhovih molitvi, onog dana kada im je dao šarene brošure pune slika na kojima je, kako je tvrdio, predstavljen raj.
– Branio nam je da gledamo televiziju i terao nas da naglas čitamo priče koje nas nisu zanimale. U njima je bilo reči o smrti kao o spasenju, o dolasku ’tvorca’ koji će preuzeti na sebe sve naše muke i brige… Kakve brige smo brat i ja mogli da imamo u to vreme? Interesovali su nas samo igranje sa vršnjacima i prve dečje simpatije… Nismo smeli da slušamo muziku kao naši vršnjaci, po ceo dan u kući se slušala neka čudna duhovna muzika. Kad smo se požalili majci, govorila nam je da ćutimo – priseća se Marija.
Izolacija
Marija nije imala normalan život poput svojih vršnjaka i bila je uskraćena za druženje sa svojim prijateljima. Kako se priseća, poseban problem nastao je kada joj je na rođendansku žurku došao drug sa majicom na kojoj se nalazio natpis “Ajron mejdn”:
– Očuh se zgranu o kada je to video, i zabranio mi je da dovodim društvo. Preventive radi, isto je tražio i od brata. Kad smo se jednom posle škole zadržali sa društvom u školskom dvorištu, propisno nas je izgrdio i od tada počeo da nas sačekuje posle časova. Nismo mogli da mrdnemo od njega. Terao nas je da se družimo sa nekim starijim ženama koje su dolazile u našu kuću, a koje su imale isti blaženi osmeh kao i on. Sedeli smo za trpezarijskim stolom, mirni kao bubice, i pravili se da slušamo ono o čemu su pričali. Kad bi se zamorili, davali su nam one iste brošure sa šarenim slikama i terali nas da im čitamo naglas priče o ’spasenju’. I tako satima, danima, godinama – priseća se Marija.
U našoj zemlji postoji više desetina alternativnih religijskih zajednica, a njihova prava su garantovana Ustavom, što predstavlja osnovni problem koji se odnosi na prijavljivanje istih. Marija i njen brat su, nažalost, posustali pred očuhovim uticajem:
– Bili smo lepo vaspitana deca, nismo psovali niti se tukli; zato nam je bilo nepojmljivo što su naši drugovi u školi znali da se pokoškaju ili da opsuju kad se iznerviraju. Očuh nam je stalno govorio da je to ružno, da će oni završiti u paklu, a mi u raju kad dođe vreme za to. Iako mi je ta rečenica zvučala čudno, jednom sam je i sama izgovorila kada se moja drugarica iz klupe ostrvila na nemirnog dečka iz razreda koji ju je povukao za kosu. Od tada, a imala sam 13 godina, svi su počeli da mi se smeju i da me izbegavaju. Povukla sam se u sebe, tražeći utočište u porodici koja je već bila izolovana od komšiluka i rodbine – navodi Marija.
„Nećeš u školu, nego u crkvenu portu“
Najveći problem nastao je u onom trenutku kada je Marija trebalo da upiše srednju školu, što je očuh odbio i predložio joj da je mnogo značajnije da propagira „pravo Hristovo učenje“, nego da „sedi zaludna u školskoj klupi i uči, jer ionako posao svakako neće nigde pronaći, a i ako ga bude našla, radiće sa ljudima koji je nisu dostojni i koji ne razumeju smisao ovozemaljskog života”.
– Umesto u školu, poslao me je u obližnju crkvu; moj zadatak bio je da sedim u porti i razgovaram sa ljudima koji dolaze da se mole. U početku je odlazio sa mnom, a onda, kad se uverio da dobro obavljam zaduženje, pustio me je da sama delim brošure i pričam o stvarima koje su ’zapisane i koje će se sigurno desiti’. Tada nisam znala da mi je mozak bio ispran; do te mere sam zaglibila, da sam čak i sa sveštenikom ulazila u filozofske rasprave, ubeđujući ga da tumači Bibliju na pogrešan način. Bio mi je cilj da ga ’spasim’, i ne sluteći šta radim – priseća se Marija.
Kako je vreme proticalo, njihova kuća postala je mesto sastajanja Jehovinih svedoka. Dok su njeni prijatelji išli u školu, odlazili na žurke i izlazili po klubovima, Marija je dane provodila odlazeći u crkvenu portu i ostajaući kod kuće. S gorčinom u glasu dodaje da je bila posebno ponosna na sebe kada je uvela stotog člana u „život dostojan pravednika“.
Životna drama zbog brata
Rasplet ove priče dogodio se kada je Marija napunila 19 godina, i kada je njenog brata Hitna pomoć iz škole odvezla u bolnicu. Operacija je bila jedini način da preživi.
– Ni očuh, ni majka ni ja nismo pristali, jer Jehovini svedoci nikada ne primaju tuđu krv. Doktor nas je uzalud molio, objašnjavao nam je da će brat uspeti da se izvuče ako mu odstrane tumor, i da samo od nas zavisi da li će preživeti ili ne. Brat je još bio maloletan, pa je roditeljski pristanak bio neophodan. Zahvalili smo mu i objasnili da naša vera ne dopušta primanje tuđe krvi. Srećom, te je u hodniku bio rođak našeg oca; odmah ga je pozvao i objasnio mu o čemu se radi. Otac je dojurio i bolnicu i dao pristanak da brat bude operisan. U tom trenutku, mrzela sam ga iz dna duše. Danas shvatam da je učinio pravu stvar, ne samo za brata, već i za mene – ispoveda se Marija.
Povratak kod oca
Majka i očuh bili su ogorčeni na Mariju. Po povratku kući, rekli su joj da može samo da spakuje stvari i ode.
– Nisam imala kud, otišla sam kod oca. Posle gotovo deset godina življenja po postulatima koje propagiraju Jehovini svedoci tata nije mogao da me prepozna; ipak, prihvatio je da budem sa njim i njegovom novom porodicom, i obećao je da će mi pronaći posao – priča Marija.
Upoznavanje novih ljudi je bilo jako stresno za nju. U početku je odbijala da komunicira; vremenom, uz polusestre, maćehu i oca koji su imali puno prijatelja počela je da se opušta.
– Majka i očuh se nisu javljali, i to mi je jako teško padalo. Trebalo mi je dve godine da se priviknem na normalan svet, na ritam života koji podrazumeva spremanje kuće, pripremanje kuvane hrane, kafu sa komšijama, izlaske u bioskop… Bila sam najsrećnija kada je tata jednog dana došao sa mojim bratom i obećao da ćemo ubuduće svi živeti zajedno. Brat je bio bled, ispijen i dezorijentisan, jednako pogubljen kao i ja dok sam živela sa majkom i očuhom. Nije se uklapao u okruženje, samo je ležao, šetao po dvorištu i ćutao. Tada je kod nas počeo da dolazi prosedi čovek kog je tata predstavio kao svog prijatelja. Razgovarao je sa nama, pogotovo sa bratom. Naknadno smo saznali da je to bio neuropsihijatar koji je radio sa žrtvama sekti – navodi Marija.
Povratak u realnost
Promena doživljaja sveta za Mariju je trajala čak četiri godine i počela je onda kada je njen brat završio u bolnici. Doktor je, kaže ona, bio blag ali uporan; kad mu je rekla da je počela da izlazi sa mladićem iz kraja, bio je presrećan.
– Marija, ljubav će te izlečiti, vratiće te na pravi put. Naučila si da živiš u sadašnjosti, da prihvataš stvari onakvim kakve jesu; brat i ti ste godinama živeli u magnovenju, ispranih mozgova. Niste mogli da birate, bili ste suviše mali da biste se suprostavili željama očuha i majke. Sada možete, i ja ću uvek biti tu da razgovaramo ako se pokolebate i poželite da se vratite na stari put – prepričava Marija rečenice koje će joj, tvrdi, zauvek ostati urezane u pamćenje.
Nisu poklekli. Čak ni onda kada su se pred vratima njihovog doma našle dve starije žene koje su u rukama držale šarene brošure.
– Otvorila sam im vrata, ne dozvoljavajući da uđu u kuću. Bile su uporne, ali ne više od mene. Poželela sam da viknem na njih, da ih trgnem, ali sam shvatila da nemam dovoljno znanja da ih vratim u realnost. Danas strogo motrim na ljude koji dolaze u Nebojšinu i moju kuću. Ne želim da naša deca prođu kroz pakao kroz koji smo prošli brat i ja – zaključuje Marija.
Komentari (0)