Ljubitelji fudbala u Srbiji znaju malo o legendi Rusije i nekadašnje SSSR – Fjodoru Čerenkovu.
Čuveni igrač Spartak Moskve je bio jedan od najboljih igrača svog vremena u istočnoj Evropi, a malo ko do detalja poznaje njegov život i velike muke u kojima se nalazio.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Malo je falilo da Čerenkov iz svog Spartaka krene ka Ostrvu i Premijer ligi nakon maestralne partije protiv Aston Vile, 1983. godine.
Ipak, u Engleskoj su dobro znali da sovjetski establišment nikada neće dozvoliti da se njihovi fudbaleri – a kamoli velike ličnosti poput Čerenkova – presele na Zapad.
Međutim, sve ono o čemu je sanjao, polako se pretvaralo u pakao…
Čerenkov je počeo da dobija simptome psihijatrijske bolesti. Često je imao halucinacije, vizije izmišljenih opasnosti, pa čak i pokušao da iskoči kroz hotelski prozor.
„Fjodor je imao periode depresije i stresa, ali nikada nismo u potpunosti razumeli prirodu tih problema Genijima nije moguće postaviti dijagnozu. Možemo samo da nagađamo” izjavio je Sergej Rodjonov, saigrač i najbolji prijatelj Fjodora.
Bio je genije koji se retko rađa – imao je sve, dribling, asistenciju, šut. Njegova igra bila je čista umetnost. Svakim pokretom olakšao bi život saigračima, a protivnicima otežao. Njegova inteligencija bila je izvanredna” istakao je tada Vagiz Hidjalutin, štoper Spartaka u to vreme.
Ćerka Čerenkova, Anastasija, bila je devojčica tokom 1980-tih.
„Nisam razumela očevu veličinu, jer se nije ponašao kao zvezda. Kad su ga ljudi zaustavljali na ulici, on bi zastao i sa njima razgovarao, tiho i uljudno. Mrzeo je komplimente” bila su njene reči.
Čerenkov je u jednom trenutnu morao da ide na lečenje, primao je razne terapije, ali fudbala se nikada nije odrekao.
Mnogi su ga smatrali najboljim sovjetskim fudbalerom decenije, Čerenkov je trebalo da učestvuje na tri svetska prvenstva, ali je izostavljen 1982, 1986. i 1990. godine. Ipak, tadašnji selektor Valerij Lobanovski je smatrao da je vođenje Čerenkova na dug put, poseban rizik zbog njegovog stanja.
Ipak, Čerenkov je otišao van Rusije i potpisao za francuski klub “Etoile Rouge” – iliti Crvenu zvezdu, ali on se brzo vratio u Rusiju zbog psihičkih problema koji su postajali sve intezivniji.
Imidž narodskog fudbalera i nekog koga vole apsolutno svi je zadržao i posle penzionisanja 1994. godine.
Borio se sa napadima bolesti koji su postajali sve ozbiljniji i pokušavao je da sebi oduzme život više puta. Kada je umro u oktobru 2014. godine, u 55. godini, videlo se koliko je bio voljen.
Srušio se ispred kuće i preminuo je ubrzo po dolasku u lokalnu moskovsku bolnicu, a obdukcijom je pronađen tumor na mozgu.
Na njegovu sahranu došle su hiljade i hiljade ljudi, i to ne samo navijači Spartaka. Prisutni su nosili šalove Zenita iz Sankt Peterburga, najvećeg rivala – CSKA iz Moskve ili kijevskog Dinama, jer je Čerenkov ujedinio naciju.
Nikoga – čak ni sjajnog golmana Leva Jašina – nisu toliko obožavali.
„Kad je umro shvatila sam potpunu količinu ljubavi koju su ljudi imali prema mom ocu. Ljudi su mi prilazili i govorili da im je deo duše umro s njim. To govore i danas. To je dirljivo. Tako sam im zahvalna što ga se sećaju” izjavila je njegova kćerka Anastasija.
Sada, Čerenkov ima svoju bistu ispred stadiona Spartaka i najveća je legenda kluba u istoriji…
Izvor: Objektiv.rs
Komentari (1)
Prvi put cujem,moram da se poklonim ali iskreno.