U prethodnom izdanju Objektiva predstavili smo vam Dejana Savića, selektora vaterpolista Srbije. U nastavku ćemo pokušati da vam ga prikažemo iz potpuno drugačijeg ugla. Malo je poznatih i uglednih ljudi s kojima se s jednakim entuzijazmom može pričati o poslu kojim se bave, književnosti, kinematografiji, dnevnoj politici, posebno u sportu, gde je imidž važniji od učinka na terenu.
Jedan od retkih gospodina, inače miljakovačkog šmeka, upravo je naš sagovornik.
Kakve manire ima, koliko poštuje rivale, poput našeg Vujasinovića, Hrvata Tucka i Španca Martina, najbolje se vidi na velikim takmičenjima, kada im se, pobedio ili izgubio utakmicu, pokloni uz iskreno iskazivanje poštovanja ili uz zagrljaj podeli prve utiske.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
“Morate da shvatite da kafana povezuje ljude. Ljudi na koje mislite sa mnom su popili hektolitre piva. Šalu na stranu, ne moram ja da budem simpatičan svima. Čak ima dosta ljudi koji su osetili moju drugu stranu ličnosti”, kaže Savić i opisuje zanimljiv detalj sa Evropskog prvenstva u Beogradu 2016. godine.
“Kladio sam se s jednim vašim kolegom da ću iz tri ili četiri puta potpuno da obrnem stvari i skrenem pažnju javnosti. To je prvo bila majica s likom Nikole Tesle na startu takmičenja, zatim, tu je čuveni tajm-aut sa jagnjetinom, kada niko nije pričao ni pisao o utakmici nego o tome. I na kraju izjava pred finalni meč sa Crnom Gorom da će obe reprezentacije igrati na domaćem terenu. Dakle, nikoga više nije zanimalo da li smo pobedili utakmicu, plasirali se u polufinale ili finale, već šta sam ja izjavio i da li ću na kraju skočiti u bazen. Ne zanima me da se dodvoravam bilo kome, pričam onako kako mislim”.
Kako životni cajger obrće sve više brojeva, nove stvari valja zapisati kako ne bi iščezle. Zato Savić uvek sa sobom nosi notes, kako ništa ne bi ostalo nezabeleženo.
“Mane, izvadi blokčić i pokaži”, obratio se Dejan svom nasledniku, koga je poveo sa sobom u našu redakciju.
“Tu beležim sve i svašta. Od podsetnika na knjigu ili film, do toga ko je šta rekao, šta mi se svidelo, a šta nije”, otkrio je Savić, a na naše pitanje da li je i redakcija Objektiva u tefteru, usledio je iskren odgovor:
“Još niste zaslužili, videćemo posle ovog intervjua”.
Knjige i filmovi za uživanje
U retkim trenucima odmora i slobodnog vremena, knjiga je i Saviću najbolji prijatelj.
“Uvek nosim knjige na takmičenja, a najčešće ih čitam u toaletu. Šalu na stranu, nisu česte situacije da se ima vremena za čitanje, jer posla uvek ima. Dobar je primer Rio de Žaneiro. Tokom trajanja Olimpijskih igara nisam nijednom izašao iz olimpijskog sela. Mogao sam jednom, ali je baš taj dan padala kiša”.
Ako neka dobra knjiga nije nadohvat ruke, tu su uvek filmovi.
“Ne mogu za sebe da tvrdim da sam filmofil, to više drugi ljudi govore za mene. Istina je da se trudim da budem u toku, ali uvek se vratim staroj francuskoj školi”.
Na pitanje da li možemo da očekujemo jedan autobiografski film o najboljem treneru sveta, Savić otvoreno odgovara.
“Em ne bi bio zanimljiv, em mnoge stvari koje su se dogodile ne bi mogle da uđu u film. Ne zato što sam ja skroman, već što nisu baš za svakoga. Ni o knjizi ne razmišljam, lepše je o uspomenama pričati u kafani”.
Običnim smrtnicima zaključavanje u stanove i kuće je teško palo, ali ne toliko i sportistima koliko je bilo očekivano.
“Zanimljivo je videti kako se većina ljudi tokom pandemije koronavirusa prvi put u životu suočila s nečim što se zove karantin. Ali nas sportiste to nije iznenadilo niti mnogo pogodilo, jer smo na karantine i disciplinu navikli”.
U tom smislu, ma koliko glupo zvučalo, ispada da je trenerima i selektorima dobro došla pandemija, jer igrači nemaju gde sada da se iskradaju i idu da lumpuju.
“Jeste, ali kod nas u vaterpolu je stvar malo drugačija. Kod nas se iz karantina iskradaju treneri, a ne igrači”.
Voli da sluša kritike na svoj račun
Za razliku od svojih bivših saigrača, a sada bliskih prijatelja, od Aleksandra Šapića i Vanje Udovičića, preko Danila Ikodinovića do Slavka Gaka, Savić je ostao u vaterpolu, nisu ga privlačili ugostiteljstvo ili politika.
“Volim da slušam kritike na svoj račun, i to baš od ljudi koje ste pomenuli. Imamo godišnje okupljanje gde se lepo družimo i zezamo, neretko kažemo više od iskrenih reči. To su za mene pozitivne stvari. Šteta je što je Aca završio karijeru, jer je mogao da igra na najvišem nivou još četiri-pet godina. Dača, koji je završio karijeru tako kako je završio, imao bi isto još štošta da pokaže. Vanja je, takođe, zamenio bazen ministarskom foteljom. Sve njih karakteriše to da su velike ličnosti i da su kroz sport naučili šta znači kolektiv, nošenje tereta, odgovornost i disciplina. Jednostavno, u svim svojim sferama koje će ih pratiti kroz život ići će lakše zbog te činjenice”.
S obzirom na to da je kao igrač i trener osvojio sve što se moglo osvojiti, nameće se logično pitanje ima li zasićenja.
“Onog momenta kada mi se smuči vaterpolo, ja ću stati. To više nije to. To sam naučio od starijih, pre svih Saše Danilovića. To sam zapamtio još kao igrač, i onog momenta kada sam stao na ivicu bazena i nećkao se da li da skočim u vodu ili ne, znao sam da je to kraj. Sve preko toga je mučenje. E, kada se to desi s trenerskim poslom, odoh u selo pokraj Ljiga s pogledom na celu Srbiju i u kuću s policom punom knjiga”.
Šapića je obeležila uloga Gangule
Aleksandar Šapić je bio Gangula u filmu „Kad porastem, biću Kengur”. Kada biste mogli da birate, koju biste vi ulogu izabrali u filmu?
“Stvarno nisam razmišljao o tome. Aca je u suštini odigrao jednu zanimljivu ulogu, koja ga je obeležila. To je poenta domaćeg filma, određena rečenica za sva vremena ili uloga određenih ljudi. On je tu bio epizodista i tu nema veze što je bio jedan od najboljih sportista naše zemlje svih vremena i što je sada na funkciji”.
Pao dogovor: Ako osvojimo zlato, vodimo Savića na večeru
“Ne može se ništa obećavati, Olimpijske igre su nešto posebno. Čuveni američki drim-tim ne može da obeća zlato u košarci. Naučeni smo da obećamo borbu i medalju, jer nije uvek sve u našim rukama. Ima tu 11 ekipa koje žele da pobede i osvoje isto što i ti”, rekao je Savić, i redakciji Objektiva obećao zajednički odlazak u kafanu ukoliko se odbrani zlato iz Rija.
Zato, zbog kafane, ali pre svega zbog ljudi u Srbiji kojima se ova briljantna generacija odavno uvukla pod kožu – srećno, „delfini”!
PIŠE: Slobodan Vrakela
OBJEKTIV INTERVJU – Dejan Savić: Nismo mi rukometaši pa da radimo na suvom! (VIDEO)
Komentari (0)