Lale je bio majstor za tetovaže: Kad je video OVE ruke, započeo je NAJVEĆU ljubavnu priču iz Aušvica

Više od pola veka Lale Sokolov živeo je sa tajnom, a od njegove želje za preživljavanjem bila je jedino snažnija ljubav prema zatovrenici 34902.

Zbog posla koji je radio i mesta gde ga je obavljao, Sokolov je tokom Drugog svetskog rata video najgore od čovečanstva. Čitav niz godina nikome nije govorio šta je i gde radio. Kada je zakoračio u svoje osamdesete i kada se udaljio od mesta na kojem je radio, tek tada je otkrio svoju tajnu – bio je majstor za tetovaže u ozloglašenom logoru Aušvic.

“Ovaj muškarac, majstor za tetovaže iz najozloglašenijeg koncentracionog logora, koji je tetovirao ruke logoraša koje nisu slali u gasne komore, čuvao je svoju tajnu zbog pogrešnog uverenja da je imao nešto da krije”, kaže Heder Moris, spisateljica koja je tri godine dokumentovala Sokolovljevu životnu priču i pretočila je u knjigu “Majstor za tetovaže iz Aušvica”.

Ona je otkrila i da je Sokolov strahovao da bi ga, kada bi javno progovorio, ljudi smatrali saradnikom nacista. Smatrao je i da će čuvanjem svoje tajne, ili kako je on to opisao, noseći teret krivice, zaštititi svoju porodicu. Olakšao je dušu tek nakon što je njegova supruga Gita umrla, otkrivši da je njegova priča priča o preživljavanju, ali i o velikoj ljubavi.

Kao 26-godišnjak 1942. godine odveden je u Aušvic, najveći nacistički logor smrti. Tamo mu je ime zamenjeno brojem 32407, a angažovan je kao građevinac. Radio je na proširenju kapaciteta logora jer je broj ljudi koje su u njemu držali stalno rastao.

Nakon dolaska se pritajio ne želeći da iskušava nepredvidljivi temperament SS brigada koje su radile kao čuvari. Kao majstor za tetovaže, ručao je u upravnoj zgradi, dato mu je više životnih potrepština, spavao je u jednokrevetnoj sobi i posle posla je imao pravo na slobodno vreme.

“Nikada na sebe nije gledao kao na kolaboracionistu. Nikada. Radio je to što je radio kako bi preživeo. Rekao je da mu nisu ponudili dva posla da bi mogao da bira. Rekao je da je radio ono što mu je rečeno. Uzeli ste taj posao i bili ste zahvalni jer ste znali da ćete se sledećeg dana probuditi”, kaže Heder Moris.

Na proleće 1943. godine svi zatvorenici su bili tetovirani i numerisani. Lale je tetovirao mašinom sa dve igle, nakon što se metoda utiskivanja brojeva pokazala neefikasnom. Dok je još bio Pepanov asistent, u julu 1942. dobio je zadatak da na kožu jedne devojke upiše broj 34902.

Slovak je priznao da ga je tetoviranje mladih žena ispunjavalo jezom. Pepan bi mu tada rekao da to mora da uradi inače će ga nacisti ubiti.

Lale je uzeo ruku devojke i dok joj je tetovirao broj na ruku, ona je tetovirala svoj broj na njegovo srce. Zatvorenica broj 34902 zvala se Gita i boravila je u ženskom logoru u Birkenauu.

Uz pomoć svog čuvara iz SS-a, Lale joj je slao pisma, a ta pisma su dovela i do tajnih susreta. Lale je pokušavao da brine o njoj. Potajno joj je davao dodatne namirnice i čak je uspeo da je prebaci na bolje radno mesto. Pokušao je da joj pruži nadu.

Kada su 1945. godine neposredno pre dolaska Rusa u Nemačku logori ispražnjeni, Gita Furmanova je nestala iz Laletovog života. Bila je među odabranima koji su napustili logor. Lale je zahvaljujući nakitu koji je ukrao od nacista uspeo da stigne do svog rodnog mesta Krompahija u tadašnjoj Čehoslovačkoj.

Na konjskoj zaprezi se zaputio prema Bratislavi, mestu gde bi povratnici u Čehoslovačku prvo došli. Proveo je nedelje čekajući na železničkoj stanici, međutim nije imao uspeha. Šef stanice mu je rekao da pokuša da proveri u Crvenom krstu.

Na putu do tamo mlada žena je iskoračila na ulicu ispred njegove konjske zaprege. Njeno lice mu je bilo poznato. Oči takođe. Gita ga je pronašla.

Par se venčao u oktobru 1945. godine i tada su promenili prezime u Sokolov, kako bi se bolje uklopili u sovjetsku Čehoslovačku. Lale je otvorio prodavnicu tekstila i ona je neko vreme bila uspješna, ali kada je vlast otkrila da potajno šalje novac pokretu za ustanovljenje jevrejske države, prodavnica mu je nacionalizovana, a on je završio u zatvoru.

Tokom jednog dopusta, on i Gita su pobegli iz Čehoslovačke. Prvo su neko vreme bili u Beču, pa su se preselili u Pariz, da bi na kraju stigli do Australije i Melburna. Lale je tamo ponovo pokrenuo prodavnicu tekstila, a Gita je počela da dizajnira haljine. Prvo dete su dobili 1961. godine, kada im se rodio sin Gari.

U Melburnu su ostali do kraja svojih života. Gita je pre svoje smrti 2003. godine nekoliko puta posetila Evropu. Lale se nikada nije vratio.

Danima gledao beskućnicu u DRUGOM STANJU kako moli za pomoć, a onda je napravio NEVIĐEN gest (VIDEO)

Možda vas zanima

Užas u Sarajevu: U parku kod Predsedništva BiH pronađeno telo

Preminula bivša olimpijska šampionka: Bila je jako uspešna u dva sporta

Srpkinja nastradala u Švajcarskoj: Otkriveno šta se dogodilo sa Kristinom (25) iz Lebana

Za sobom ostavio suprugu i troje dece: Tužan kraj potrage za podoficirom Vojske Srbije



Izvor: Jutarnji.hr, CDM