Jova Radovanović je stekao ogromnu popularnost na prostorima bivše Jugoslavije kao muzičar i član grupe Sedmorica mladih. Generacije kasnih 80-ih i celih 90-ih ipak pamte Jovu kao sjajnog komičara, glumca i pantomimičara, a svi su sa nestrpljenjem iščekivali svaki početak popularne Jovine TV emisije “Povuci ručnu”.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
U ovo brzo i užurbano vreme, kada možda nemamo vremena za dobar vic ili “geg” koji će nam nasmejati brk, setili smo se jednog od najvećih bardova komedije bivše Jugoslavije i uputili se na intervju da se sretnemo sa popularnim Jovom.
U novobeogradskim blokovima dočekao je Objektiv.rs u svoje goste uvek dobro raspoloženi i nasmejani Jova Radovanović.
Jovo, interesuje nas kako provodite penzionerske dane, da li Vas zabavljaju unuci i da li je istina da svakodnevno u jednoj rutini šetate 5 kilometara, da li Vam te stvari pomažu?
-Život prolazi lagano i natenane, sve ono što mi se nije dešavalo dok sam radio sada nadoknađujem, nekada sam bio ponosan na svoje obaveze i sa radošću ih obavljao, a sada u penziji sam srećan što ih nemam. Sa unucima se zabavljam svakodnevno, a ono što me ne napušta je šetnja od 5 kilometara dnevno, mislim da je to dobro za sve ljude koje su u sličnim godinama kao ja, ali ne tada da počnu sa tom praksom, već mnogo ranije. Imao sam tu sreću da sam upoznavao dosta lekara, koji su me već onda savetovali kako da se održavam danas u ovim godinama.
Nedavno smo imali priliku da vas vidimo u spotu za pesmu “Onih dana”, od grupe LEGENDE, to je bila prilika da se gledaoci prisete Vašeg lika i dela, da li Vas takve neke muzičke grupe podsećaju na Vašu “SEDMORICA MLADIH”?
– Grupu “Legende” ja cenim izuzetno, mi smo dosta dugo i drugari i prijatelji, kod njih vidim i cenim tu vrstu sličnosti sa mojim bivšim bendom “Sedmorica mladih”. Oni rade kvalitetno i temeljno, s te strane , pored već postojećih simpatija to i jeste neki povod što sam ja prihvatio da budem u njihovom spotu. Kada gledam i slušam “Legende“ muzičku grupu, javlja mi se misao u formi saveta koju bih dao mladima, a to je da kada nešto rade u životu da rade temeljno i kvalitetno kao oni.
Vaš poslednji TV projekat je autorska emisija „Povuci Ručnu“, da li biste opet prihvatili nešto slično, da li je danas moguće napraviti takvu emisiju koju bi gledaoci prihvatili i popularizovali je?
– Ta vrsta obraćanja i emisije zahteva jednu duboku pripremu i posvećenost, kao i ljubav prema tome. Vreme kada je “Povuci ručnu” rađeno ne možemo da poredimo sa današnjim vremenom, primera radi, ljudi su bili u opušteniji i bilo je više tolerancije za šalu, sada se sve ubrzalo, tehnika je mnogo napredovala dok su ljudi ostali na istom nivou. “Povuci ručnu” je bio klasična vrsta šou programa, ja i jesam pristalica toga: Vic, igra, geg, pantomima, ali ne bih prihvatio danas zato što sam takođe i pristalica floskule “sve u svoje vreme”.
UČIO SAM OD PIJANACA SA CVETKOVE PIJACE
Kao komičara, ljudi su Vas najviše pamtili po liku i imitaciji pijanca, da li je istina da ste inspiraciju za tu ulogu dobili još u detinjstvu dok ste odrastali na Cvetkovoj pijaci?
– Ja nisam čovek koji je u glumu ušao kroz akademiju ili neku vrstu škole, ja sve što sam učio i dobijao inspiracije za glumu bilo je iz realnog života. Kao klinac koji je odrastao na Cvetkovoj pijaci voleo sam da posmatram ljude, tu je bilo raznog sveta, između ostalog i tih pijanaca. Kada sam prepričavao priče neke iz života uvek su mi govorili da je moja priča samo iz nekog ugla koji sam ja zamislio i video, to je ta vizija da ti vidiš šta ti hoćeš i gledanje kao najbolje učenje mi je pomoglo za taj lik i sve kasnije imitacije koje su usledile.
Da li se po Vama način satire i format zabavnih emisija kakav ste Vi vodili promenio danas u odnosu na Vaše vreme? Jeste li upoznati sa trendom JUTJUBA i da se mladi danas hrane takvom vrstom “jeftine” zabave?
-Uvek kad sam radio zabavne emisije i šou program TV formate stalno sam razmišljao o tome: Kome se obraćam? Shvatio sam da ne treba da se obraćam samo jednoj grupi gledalaca, već širem i celom auditorijumu. Naprimer šou sa mojim bivšim bendom je počinjao dečijim programom, pa klinci odu na spavanje i mi krenemo program za ostale. Danas ko kog da radi zabavni format emisija, ne zna kome se obraća, a to je glavni problem. Jutjub je postao trend danas i zamenio je televiziju u punom smislu, glavna prednost interneta je što nudi više nego televizija. Ja stvari ne delim na tradicionalno i moderno, već samo na kvalitetno i nekvalitetno.
Kada biste pod pretpostavkom prihvatili danas emisiju humorističkog sadržaja, koji biste fazon najviše koristili: Viceve, imitacije ili stvarne priče iz života? Šta Vam je inače od toga omiljeno bilo?
-Ja kada sad razmišljam, u glavi bih mogao sve ali u praksi malo. Još uvek ljudi nisu napustili kvalitetne stare stvari, ne postoji vic kome je isteklo vreme, skečevi i „gegovi“ su bili za moju generaciju, danas takve vrste imitacije ne postoje. Stvarne priče su mi uvek bile inspiracija, ali zadržao bih se na tome da su mi ti “gegovi” bili omiljeni.
OD SEDMORICE MLADIH OSTALI SMO NAS TROJICA
Vratimo se na Vašu muzičku karijeru, bili ste član jednog od najpopularnijeg benda u Jugoslaviji, da li je istina da ste ušli u GINISOVU KNJIGU REKORDA kao bend sa najdužim trajanjem u istom sastavu? Šta je po Vama takođe krasilo bend i odakle se pojavio uspeh?
– Moj poziv u bend i njegov kasniji uspeh je došao kao i sve skoro u životu, neplanirano. Ljudi iz benda koji su došli da studiraju iz Kragujevca su svoje slobodne vreme i talenat spojili i hteli su da naprave ansambl, u to vreme je bio popularan džez, to je jedna podloga za najkvalitetniju reprodukciju muzike. Oni, mislim kragujevčani su osnovali bend, on je počeo bez mene jer ja sam tada tek upisao muzičku školu. Oni su počeli 1958 godine, a ja sam došao tek 1962. Pokušavao sam i sam da pravim svoj bend, pa sam se poučen iskustvom lako snašao kada su me u zvali bend “sedmorica mladih”, a poziv je stigao jer je njihov klarinista otišao u vojsku i ja sam ga zamenio. Više smo radili u inostranstvu nego u Jugi tada. Bili smo čak i na omotu Ginisove knjige rekorda kada smo upisani kao bend sa najdužim aktivnim sastavom, pune 33 godine. Od nas sedmorice, danas nas je ostalo troje i još uvek se družimo.
Šta mislite o muzici danas, da li može neki bend da nalikuje Vašem “Sedmorica mladih”?
-Da neko prati naš stil danas je veoma teško, i u ono vreme smo kao takav bend imali poteškoća da zaradimo na tezgi ovde. Takav ansambl je i tada više mogao da opstane na zapadu samo. Zanimljivo je i to što mi u jednom periodu 2 godine u bendu nismo uzeli niti odmorili jedan jedini dan! Mislim da danas niko nije spreman za takvu vrstu žrtve. Zaluđenost našeg benda je bila i u tome što smo i u vreme najveće popularnosti učili od drugih. Jednom prilikom dok smo nastupali u Hamburgu, čuli smo da je neki bend što smo voleli da slušamo gost nekih 800km odatle, mi smo seli na voz, bez spavanja, otišli tamo i vratili se naš nastup. Za uspeh je najbitniji rad i ljubav prema tome što radite. Što se muzike kod nas tiče, mislim da nema problema, ima jako puno mladih muzičara koji su fantastični i talentovani. Ono što me brine je da su muzičari danas prepušteni sami sebi, evo i ova korona što je bila je toliko poremetila same muzičare, oni nemaju kako da zarađuju a od toga žive i bili su blokirani. Srbija ima pregršt muzičkih talenata i pevača i pevačica.
JOVA OTKRIVA SVOG NASLEDNIKA DANAS
Generaciju koja Vas više pamti kao humoristu i komičara interesuje koga ste već „snimili“ da bi mogao da Vas nasledi, da li je to neki glumac ili voditelj?
– Za ovo što sam ja radio kao komičar mislim da treba imati dar od Boga, ja dok sam bio mlad bio sam zaluđen Džeri Luisom i Čkaljom. Hteo sam da postanem Čkalja, a postao sam Jova. Mislim da je to danas problem, što bilo mladi bilo da ste već u karijeri negde gubi vam se idol, ta neka slika koga i šta pratite. Čkalja je bio naš najveći komičar i družili smo se i uvek sam skidao fazone od njega, a on je meni bezbroj puta rekao kako neku scenu čak ni on ne bi mogao da odigra, samo ja. Ali, izdvojio bih jednog kog sam ipak video i jako me podseća na mene, a to je glumac Andrija Milošević.
Spomenuli ste Miodraga Petrovića Čkalju, da li biste nam konačno odgonetnuli za Čkalju da on i Paja Vuisić nisu pričali? Njihova serija “Kamiondžije” se pušta non stop, ljudi prosto ne mogu da veruju kada je ovaj trač stigao.
-Njih dvojica zaista nisu bili nešto Bog zna šta, nisu se poklapali na istoj talasnoj dužini. To je više naduvana priča došla iz naroda, oni nisu bili u svađi ali nisu se puno družili , to jeste.
Možemo li očekivati ponovo Vašu pojavu malim TV ekranima, neki muzički spot ponovo ili slično?
–Otkriću ekskluzivno za Vaš portal da sam upravo snimio jednu epizodnu ulogu za TV seriju koja će uskoro ići “Kamiondžije 2”. Uradio sam sjajne scene sa Tihomirom Stanićem i Vlastom Velisavljevićem. Oduševio sam se samom serijom i rado prihvatio ulogu, Vlasta me je zasmejavao non stop, on je najduhoviti bio na setu a čovek ima 95 godina i opstao je svojim duhom. Ceo dan se snimalo, ali vratio sam se brzo u kondiciju.
Proteklih godina smo nažalost izgubili bardove srpskog glumišta: Mandu, Batu, Gaga Nikolić…Vidite li u današnjim glumcima njihove naslednike?
-Mi nemamo neki raspon glumaca, umrli su najbolji. Sigurno da će biti njihovih naslednika, jer glumac vremenom vidi neki svoj put i napreduje svakim projektom, bilo film i serija ili pozorište. Ne može mlad glumac brzo da postane ikona glume, potrebno je vremena. Kod nas si tek dobar ako to neko iz inostranstva kaže, sećam se da su se Amerikanci režiseri i glumci čudili zašto mi ne koristimo Pavla Vuisića više u nekim ulogama i od tada su Paju počeli da svi uvažavaju još više.
Kada biste birali kako da Vas ljudi upamte, da li je to Jova Radovanović komičar i humorista ili Jova Radovanović muzičar?
– Jedino kako ja prihvatam sebe je kao čoveka koji voli da izazove osmeh kod drugoga na licu, bilo to muzikom ili humorom. To je bilo kad sam bio klinac, kada sam prvi put video da sam nasmejao drugare, znao sam da ću se jednom baviti i komedijom. Muzičar sam po o obrazovanju a komedija je moja praksa, ja sam oba ova Jova Radovanovića.
O POZNANSTVU SA TITOM
Poznato je Vaše poznanstvo sa Josipom Brozom Titom, generacije koje Vas pamte i kao muzičara i kao komedijaša interesuje društvena strana njega. Možete li nam reći kakav je on bio u društvu, pamtite li neki događaj sa Titom?
–Da, poznavao sam Tita, on je naš bend obožavao i voleo je da nas sluša. Jednom prilikom kada se on već razboleo, trebao je da ode Sloveniju na lečenje, nama je stigao hitan poziv da što pre naš bend dođe kod njega u vilu. Mi smo krenuli po instrumente, očekivajući da mu sviramo, ali njegov čovek što nas je zvao rekao nam je “ne, ne trebaju vam instrumenti, on vas je zvao na običnu večeru”. Prvi put je tada u životu pozvao svoje najbliže, osetio je svoj kraj. Videli smo tada koliko nas je cenio i kao ljude i kao bend. Tito je bio jedna veličina i to se videlo na njegovoj sahrani, mislim da nijednom predsedniku nisu za poslednji pozdrav došli toliko važni i u tolikom skupu ljudi širom sveta. Niko nije bolje vodio spoljnu politiku od njega.
Da li znate za teorije zavere o njemu “da Tito nije bio Tito”, već ubačeni strani agent?
– Ranije, dok nije bilo interneta mogao si samo iz knjiga ili nekih dokumenata da saznaš nešto, sada ima puno izvora gde možete pronaći bilo šta o bilo kome. Sve zavisi od osobe šta želi da prihvati kao pravu informaciju i da li će u to verovati.
Šta je po Vama danas lek da nam svakodnevnica prolazi mirnije i opuštenije?
–Svakako je to šala i smeh, meni je uvek popravljalo dan kada nekoga nasmejem i razveselim. Mislim da to fali ljudima danas i ne znam zašto smo prestali svi da budemo takvi, zašto je teško pomoći drugom. Mi smo ljude sa zapada naučili da se šale nespremno i da je slučajan osmeh najlepši.
Da li vidite nekog od Vaših unuka da mogu i da će poći Vašim stopama? Možda gluma,voditeljstvo ili muzičari…Utičete li na njihove odluke već sada?
– Imam dve unuke i unuka, u njemu sigurno vidim deo sebe, ali kao sportiste. Unuk je nasledio od mene taj sportski gen, jer u jednom periodu života sam bio i to pored svega ostalog, trenirao sam gimnastiku u Partizanu. Što se muzike tiče, ne vidim da će moji unuci poći tim stopama, taj talenat za muziku se odmah primeti. Ćerke su mi bile veoma dobre u muzici, pevaju fenomenalno ali nisu imale volje da to što znaju izguraju do kraja. Ne utičem na buduće odluke svojih unuka, ali stalno govorim da za bilo koju profesiju da se odluče da im niko ne otme tu želju koju imaju u sebi.
Dok se rastajemo sa Jovom i zahvaljujemo mu na izdvojenom vremenu, on užurbanim korakom kreće na svoju dnevnu rutinu, šetnja od 5 kilometara. Shvatamo da je Jova bio i ostao čovek od reči i dela.
Piše: I. Đ.
Izvor: Objektiv.rs
-
Trenutno nema komentara. Budite prvi koji će komentarisati!
Komentari (0)