Bičevanje, klečanje na grašku, sedenje na mravinjaku: Iguman Sergej jezivim metodama preobraća decu 

U Srednjeuralskom ženskom manastiru koji je osnovao otac Sergej, inače vrlo popularan „isterivač đavola” na Uralu, već više od 15 godina žive monahinje, ali i deca. Pojedinu decu u manastir su doveli religiozni rođaci, a druge su roditelji dali kao u internat, piše BBC na srpskom.

Neki su tamo proveli godine, a spremnost da ispričaju šta su preživeli pojavila se tek mnogo nakon što su napustili manastir.

Iguman Sergej (kršteno ime mu je Nikolaj Romanov) voli i ume da skreće pažnju na sebe, a njegov lik se poslednjih meseci često pojavljuje u ruskim i svetskim medijima.

Prokleo je sekularne vlasti zato što su u Rusiji stvorile „Satanin konclogor”, kako Sergej naziva digitalizaciju; a crkvene jer su zatvorile hramove tokom epidemije korona virusa, čije postojanje ne priznaje. Za Rusku pravoslavnu crkvu (RPC) kaže je „glavni unutrašnji neprijatelj Rusije”, za Vladimira Putina i njegove ljude smatra da su paravan za one koji zaista upravljaju zemljom – „Hasidi iz Habada” (Jevreji), a tu su i mnoge druge kontroverzne izjave.

Sredinom juna, otac Sergej postavio je lično obezbeđenje u Srednjeuralskom ženskom manastiru, zabranivši ulazak čak i hodočasnicima. Igumanija Varvara, glavna monahinja, napustila je manastir. Srednjeuralski ženski manastir je davnašnji projekat oca Sergeja.

On je osnivač i dugogodišnji duhovnik manastira, a dovodi iskušenike na ovo mesto još od 2000. godine, kada je služio u manastiru Ganjina Jama, u blizini mesta na kome su, kako se veruje, boljševici tajno sahranili poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova i ostatak porodice.

Bivši iskušenici i iskušenice Srednjeuralskog manastira ispričali su BBC ruskoj redakciji kako su kao deca živeli u manastiru pod patronatom oca Sergeja i njegovih monahinja.

„Ona je zaposednuta, to i tebi može da se desi”

Učenica sedmog razreda Darija Reš je 2001. godine sa grupom iz verske škole došla je na ekskurziju u manastir Ganjina Jama.

U hramu su sreli ženu po imenu Valentina, koja je verovatno patila od neke psihičke bolesti, dok je ispred nje stajao otac Sergej. On je iz nje isterivao demone, odnosno obavljao egzorcizam, kako to nazivaju u pravoslavlju. Valentina je vrištala.

„Ona je strašno cvilela, psovala, urlala tako da se čulo kilometrima daleko, kao da je neko ubija. Mučila se,” priseća se Darja u razgovoru za BBC. Preplašenoj devojčici iznenada se učinilo da umesto žene vidi crnu loptu koja se vrti.

„Imala sam osećaj kako da vidim demona koji muči tu ženu”, kaže Darja. Sedamnaest godina kasnije, psiholog će objasniti Darji da je sklona sinesteziji, osobini čula, zbog koje čovek naročito može da doživi zvukove u formi boja.

Međutim, 2001. godine učenica nije znala za taj neurološki fenomen. Od straha je počela da rida.

Zbunjeni učitelj nedeljne škole odveo ju je kod oca Sergija, koji tada još nije bio sveštenik, već običan monah, u nadi da će on moći da umiri dete. Romanov je, priseća se Darja, samo kratko rekao: „Ona je zaposednuta, to i tebi može da se desi. Samo Bog može da te spase. Čekam te idući put ovde sa majkom. I da ostaneš.”

Dve nedelje kasnije Darja se sa majkom vratila kod Sergeja. „Još se nisam oporavila od užasa, verovala sam da demon može da se useli u bilo kog čoveka i bilo mi je potrebno da me spasu”, seća se ona.

Tako je 2001. godine Darjina majka postala jedna od najodanijih sledbenica oca Sergeja, vezavši za manastir svoj život i život svoje ćerke na mnoge godine.

„U početku je manastir delovao bajkovito”

Otac Sergej je puno uticao na tinejdžere, ponekad čak odmah i brzo prilikom prvog susreta. Mnoga deca su se sama oberučke složila da žive u manastiru.

„Živela sam sa babom tiraninom, majkom koja je dovodila u red karijeru i novi brak. A tamo je bilo mnogo dece, vozili su nas na saonicama sa konjima, tobogani, jelke, zvonjavina crkvenih zvona, deci se u početku manastir učini kao bajka. Rekla sam mu – naravno da hoću”, priča jedna od bivših iskušenica.

Zajedno sa porodicom napisali bi na listu iz sveske na kocke saglasnost da dete uči u manastirskoj školi i da živi u manastiru.

Majka devojčice, sa kojom oni „nikada nije bila bliska”, istog dana je ostavila desetogodišnje dete u manastiru, a kasnije je poštom poslala dokumenta iz škole. Ćerku je posećivala par puta godišnje. Devojčica nije imala nikog osim majke. Advokat za porodično pravo Anton Žarov ovakve postupke roditelja naziva nezakonitim.

„Čak i ako postoji ugovor sa manastirom, to znači da moraju da se poštuju svi sanitarni propisi i pravila za dečije ustanove – od visine kreveta do zasebnog umivaonika. Da li su u manastiru ispunjavali te uslove? Mislim da nisu.Bezobrazluk je kada roditelji daju decu u manastir, a sami nastave život u među ljudima. Institucije koje se bave starateljstvom takođe bi trebalo da se zapitaju, a ne da nas smiruju rečenicama tipa „Pa to je Božiji hram”, smatra Žarov.

Ponekad su decu u manastiru ostavljali i brižni roditelji, kada bi se našli u teškim okolnostima. Hristinu Samuškinu su odgajali pobožni otac i baka, koji su je 2004. godine odveli u dvorište budućeg manastira kao u letnji kamp.

Sedmogodišnjoj Hristini se tamo sve dopalo. „Kozice, bašta i rečica”, priseća se u intervju za BBC. Dve nedelje nakon toga zamolila je da ide kući, ali je otac Sergej insistirao: „Bolje je da ostane ovde i postane monahinja. Ovde neka odraste.”

Hristina je blagoslov da postane monahinja dobila kao učenica prvog razreda osnovne škole. Međutim, priseća se Hristina, nakon tri nedelje se pobunila baka, jer je „osetila da detetu tamo nije dobro”.

Otac je uzeo Hristinu ali nakon nekoliko meseci baka je preminula, a devojčicin život ponovo se pretvorio u stari košmar.

Hristina je pet godina bila žrtva pedofila, najboljeg očevog druga. Prestupnika su osudili i strpali u zatvor, što se nije dopalo nasilnikovom ocu. Nakon tog slučaja otac ju je opet odvezao u manastir. Nije bilo nikoga da čuva Hristinu.

Prema rečima oca, na poslu su mu postavili ultimatum: „Ili ćeš da radiš, ili ćeš da brineš o ćerki!”. Ispričao je o nesreći ocu Sergeju i ovaj rekao: „Sve znam, sve vidim, ostavi je ovde.”

Otac je obećao Hristini da će za nedelju dana rešiti situaciju na poslu i da će je odvesti kući. Umesto toga, ona je tamo proživela pet godina. Za sve to vreme, otac Sergej je tvrdio: „Tvoja sudbina je da postaneš monahinja”.

„Približava se kraj sveta, treba spasiti mamu”

Monahinjama i iskušenicima Srednjeuralskog manastira, otac Sergej pričao je o čipovanju prilikom vakcinacije i dobijanju pasoša, o demonima u Ajfonu i internetu, o skorom kraju sveta, koji će biti praćen glađu, ratovima i progonima pravih pravoslavaca, o skorom dolasku antihrista, koga je svetska vlada već izabrala.

Nakon što je poslušala prvu propoved Romanova, Darja Raš koja je zajedno sa majkom došla u manastir, pomislila je da treba da napusti školovanje. „Mi smo svako leto čekali antihrista: pravili smo zalihe pasulja, sakupljali smo džakove, razgovarali smo sa kime ćemo odlaziti u šumu, i gde ćemo se sakriti”, priča ona.

Otac Sergej je uverljiv i čak šarmantan, njegova pojava ne može tek tako da se zaboravi, priseća se Darja svojih prvih utisaka.

„Oči su mu prodorne i ne skreće pogled. Izgleda kao da čita misli, a ustvari se koristi metodama gatara, jednostavno pogađa. Nakon razgovora sa njim uvek sam osećala teskobu. Zatim nakon toga uzbuđenje i njegovu vlast. A kad bih se udaljila od njega uvek sam ridala.”

„Šta te tamo u početku drži? Sestre te obasipaju nežnim rečima, tamo je mnogo iskrenih ljudi, uključujući vršnjake. Osećaj sigurnosti i porodice, što je važno za svakog tinejdžera”, objašnjava Darja.

Osim toga, dodaje, tu i osećaj koji vole tinejdžeri, da se razlikuju od drugih. Tinejdžeri često odbijaju da odu, čak i ako rodbina pokuša da ih odvede iz manastira, kaže Darja.

„Koliko sam videla, kažu im ‘Uskoro će kraj sveta, treba spasiti majku, samo ti to možeš da učiniš dečijim molitvama’. A dete poveruje i ostaje tamo”, priča Darja. U manastiru ima dece koja nemaju gde da odu. U takvim slučajevima monahinje preuzimaju starateljstvo.

Do 2011. godine, starateljske institucije se praktično nisu ni bavili sudbinom takve dece, pričaju iskušenici.

Bivši iskušenici kažu da u manastiru ima najviše 20 odsto dece iz porodica sa teškom pričom.

„Sergej voli da priča da spašava zabludele tinejdžere. Ali nije tačno da su većina marginalizovani i ugroženi. 80 odsto dece u manastiru potiče iz potpuno normalnih porodica. Mnogi od njih su želeli da se obrazuju, nađu posao, zasnuju porodicu”, kaže za BBC bivša iskušenica, koja je napustila manastir pre pet godina i zamolila da joj ne objave ime.

„Sergej je uvek insistirao na tome da nas je spasao: ‘Vi bi ste se valjali po zemlji i umirali od droge’. Međutim, to nije istina”, uverena je Darja Raš.

„Odrasli iskušenici takođe nisu ljudi sa dna”, dodaje jedna od bivših iskušenica. „Mnogo je obrazovanih ljudi sa uspešnim karijerama. Ali, očigledno i sa posebnim sklopom ličnosti”.

Najveći deo Sergejeve pastve, kaže Darja, činile su ranjive žene sa decom i siročići, a takođe i bolesni od raka ili oni koji su se lečili kod psihijatra. Ocu Sergiju se često obraćaju za pomoć i on je spreman da primi one kojima je pomoć potrebna.

Tako je u manastir 2010. godine došao učenik osmog razreda Anton Križanovski čiji su roditelji smatrali da u manastiru mogu da mu pomognu.

„Odgaja ljude za sebe”

Totalna kontrola nije oslabila. Sva pisma u manastiru čitaju se pre slanja i po prijemu.

Možete da razgovarate telefonom samo jednom nedeljno u određeno vreme. Iskušenice imaju svoje mobilne telefone, ali ilegalno, kao u zatvorima. Devojke ih sakrivaju u uloške, dečaci kradu od hodočasnika.

Jedan ukradeni telefon spasio je jednog učenika, čija majka nije htela da mu dozvoli da napusti manastir.

On je rekao za BBC da je nazvao oca, koji je tri meseca tragao po celom regionu za porodicom koja je nestala i kroz šumu pobegao do njegovog automobila. Mlađi brat je ostao u manastiru, plašeći se da njegova majka neće preživeti odlazak sina.

Glavni problemi nastaju kada odrasla deca hoće da izvade pasoš ili da upišu fakultet.

Početkom 2000-te pastva oca Sergeja spaljivala je pasoše i druga dokumenta i sam Romanov je učestvovao u tome. Što, istini za volju, njega nije sprečilo da kasnije putuje avionom na Krim, Jerusalim i Svetu Goru.

Tinejdžeri bi zatim napuštali manastir bez ijednog jedinog dokumenta. „Nisam mogla da apliciram ni za pomoć za nezaposlene, jer mi nisu dali potvrdu da sam tamo pohađala školu”, priseća se jedna od iskušenica.

Otac Sergej više ne pali pasoše, ali takođe ne pozdravlja njihovo izdavanje.

Neka deca svesno odbijaju da dobiju dokumenata pošto od pete godine godine slušaju da je u njima sakriven đavo. Drugima ne dopuštaju roditelji koji revnosno veruju propovedima oca Sergeja.

Romanov decu pušta samo na Jekaterinburgsku poljoprivrednu akademiju, muzičku školu i na teološki seminar.

„Odgaja ljude za sebe. Sve ove specijalnosti koristiće manastiru. A za sve ostale koji žele da se obrazuju smatra se da je to gubljenje radne snage”, kaže jedna od devojaka koja je napustila manastir.

Drugi iskušenik je rekao za BBC da su se 2010. godine deca igrala sveštenika. Na tinejdžere koji bi se osmelili da pričaju o svetovnim profesijama Sergej bi obrušio gnev.

Jedna srednjoškolka se priseća u intervjuu za BBC, kako joj je on pokazivao invalida u kolicima, koji je došao kod njega na seansu egzorcizma, i govorio ‘Kakav univerzitet, kakav svetovni život, hoćeš ovakva da postaneš, da te zaposednu demoni!’.

Druga je pričala kako joj je sveštenik dozvolio da se upiše na fakultet ali joj nije dao blagoslov za potpisivanje saglasnosti o obradi ličnih podataka, a bez toga ne možeš da predaš dokumenta na fakultet.

Treću, godinu dana nisu puštali uz reči: „Uskoro će kraj sveta, sve su to đavolja posla, čemu uopšte služi obrazovanje? Gorećeš u paklu!”

„Od sedme godine su mi punili glavu sa tim reptiloidima, progonima i apokalipsama”, objašnjava ona.  U manastiru su pohvaljeni oni koji odustanu od snova o obrazovanju.

„Išibati, klečati na grašku i sto dubokih naklona”

Svi iskušenici koji opisuju svoj život u Srednjeuralskom manastiru u različitim periodima od 2001. do 2020. godine govore o fizičkom i psihičkom nasilju. Bili su kako u ulozi žrtve, tako i u ulozi svedoka. Jedna iskušenica je kažnjena zato što je u pet ujutru, dok je uzimala džak krompira iz podruma, skinula maramu.

Kažnjavani su i zato što su kroz šumu odlazili u grad da nabave malo čokolade, zbog svađe sa monahinjama ili zato što su se družili među sobom. Zato što su svirali klavir. Zbog flaše šampanjca koju je njih sedmoro podelilo za sedamnaesti rođendan. Zbog kupanja u obližnjem kamenolomu.

Premlaćivanje dece bio je posebni zadatak, baš kao rad u trpezariji ili briga o konjima. Niko nije pokušao da je odbije, pričaju bivši stanovnici manastira.

Šamar, tajno ili javno bičevanje, šibom po petama, klečanje na grašku, sedenje na mravinjaku, a da nešto od toga zaslužiš dovoljno je da se ponašaš kao tipičan tinejdžer, seća se Anton. „Tako slamaju ljude”.

„Bila je jedna devojčica koja nije izlazila odatle, stalno su je kažnjavali”, priseća se Anton.

„Ona nije radila ništa posebno, samo je bila dete. Mislila je da izlaziti napolje, brbljati, smejati se, šetati po šumi i bacati kamenje najnormalnije dečije ponašanje. Ali, upravnici manastira nisu tako mislili”.

Devojčice su kažnjavali češće i strožije, pričaju braća Maljutkin.

Irina (ime je izmenjeno) se seća kako su je kada je imala 14 godina, za pokušaj bekstva, razapeli na seniku i išibali. Jedan muškarac je držao za noge, drugi za ruke, a treći je šibao kablom.

Hristina priča o dve drugarice, koje su odnele teglu meda od monahinja. Za kaznu su ih naterali da pojedu teglu meda, a zatim ih je dvojica odraslih muškaraca išibala.

Druga iskušenica, koja je nedavno napustila manastir, tvrdi da je izdržala stotinu kazni ali odbija da govori više o njima, plašeći se za svoju porodicu. „Otac Sergej nije držao pored sebe normalne ljude koji su okrenuti Bogu. On se okružio bivšim osuđenicima, koji su mu potrebni kako bi bez pogovora izvršili sve što im kaže.

„Da su rekli mom ocu – uzmi ovaj kabl i istuci devojčicu od 12 godina, moj otac bi ga odbio. A ovi su ispunjavali sve”, seća se Fjodor Maljutkin.

Hristina Samuškina je 2009. dobila upalu pluća. Nedelju dana je imala temperaturu, monahinje su je odvele kod oca Sergeja da da blagoslov da je odvedu u bolnicu.

Rekao je da Hristina ima temperaturu zato što je neposlušna i „kada se bude pokajala tada će demon bolesti odmah da je napusti”. Devojčicu nisu mogli bez blagoslova da je odvedu u bolnicu.

Nekoliko dana kasnije, Hristina je izgubila svest od visoke temperature i tek nakon toga su je manastirskim autom odvezli lekaru u najbliži grad, Verhnjuju Pišmu.

Rezervnu odeću su zaboravili da ponesu, pa je morala da pozajmi od cimerke iz sobe pantalone tri četvrt i majicu. Monahinje koje su došle da je posete su to videle.

Kada se nakon mesec dana lečenja Hristina vratila u manastir, pozvali su je u trpezariju i pred celom pastvom objavili: „Vi gledate u iskušenicu koja je osramotila čast manastira, skinula je maramu i suknju”.

Zbog toga je otac Sergej dao blagoslov da bude proterana iz manastira, a pre toga je kažnjena šibanjem, klečenjem na grašku i sto dubokih naklona. Hristinu su tukli metalnim kablom prekrivenim gumom, stavili da kleči na grašku i poslali kući.

Ali kasnije, otac Sergej rekao je da joj je oprostio, a Hristina, koja je u manastiru imala voljenu monahinju Tatjanu, „majku Tanju”, ostala je još godinu dana.

Zatim je Hristina našla svoju pravu majku. I ova je, saznavši o životu ćerke u manastiru, napisala dve žalbe, komisiji za slučajeve maloletnih lica i patrijarhu.

U porodicu je dolazila i služba za starateljstvo, u manastir su dolazili ljudi iz patrijaršije ali sve se svelo na vređanje Hristine. Porodica nije sačuvala kopiju pisma.

„Ja sam za pola godine osam puta dobila batine. Ja ne razumem kako je bilo moguće da biješ 10-godišnje dete koje je dobar đak. Uglavnom su me optuživali da sam drska zato što sam protivurečila”, priseća se u razgovoru za BBC bivša iskušenica.

„Ovo nije teritorija RPC”

Iskušenik Igor Šarov (ime je promenjeno) u maju 2020. godine rekao je da su pravila u manastiru pooštrena.

„Gore je nego što je bilo. Uzimaju čak i telefone na dugmiće. Prošle godine su dolazili ljudi koji su hteli da me odvedu. On, Romanov je nekako to saznao, pozvao me je i dobro me izgrdio. Još uvek mi govori da sam izdajnik, ja se sa time ne slažem”, priča Igor u glasovnoj poruci, snimljenoj u manastiru.

„Sergej nas hrani heljdom i krompirom. Odeću su mi ostavili drugari koji su otišli iz manastira. Kaže mi da me je spasao, prihvatio i da sam preživeo u svetu zahvaljujući njegovim molitvama.

„A ja mislim da sam zahvaljujući gospodu preživeo u ovom manastiru. Ne znam šta da radim”. Igor je pristao da da detaljan intervju za BBC, ali je nakon ove poruke nestao i nije aktivan na internetu.

Na BBC zahtev Jekaterinburška eparhija je započela sopstvenu istragu slučajeva nasilja i zabrane izdavanja pasoša u Srednjeuralskom ženskom manastiru.

Prema rečima sagovornika sada u eparhiji članovi komisije razgovaraju sa herojima ovog materijala i prikupljaju dokaze.

Iz manastira nisu mogli zvanično da odgovore na pitanja BBC-ja o telesnom kažnjavanju, psihološkom uznemiravanju i žalbama bivših iskušenika.

Nakon nedelju dana pregovora sa sekretarom za štampu oca Sergeja, Vsevolodom Mogučevim o odgovoru na optužbe bivših iskušenika, razgovor je završio rečima: „Nemam komentar za BBC.”

Sada je glavni ulaz Srednjeuralskog ženskog manastira zatvoren rampom, i čuva ga desetak muškaraca u kamuflažnoj odeći sa voki-tokijima.