Siromašni i zdravi: Evo šta su doručkovali srednjovekovni Srbi! (RECEPT)

Kada govorimo o doručku, većini je prvi izbor pekara, pa zatim brze varijante – ovsene ili kukuruzne pahuljice, namazi, varijante sa jajima. Naši preci su pre 600, 700 godina, odnosno, u vreme Kosovske bitke, živeli i jeli mnogo siromašnija ali zdravija jela koja bi i danas bilo dobro uvrstiti u ishranu.

Dakle, zaboravite na zlatne viljuske, đakonije, vino i medovaču, koji su ređani na duge stolove. Toga je bilo, ali samo na dvorovima vlastele. Običan čovek, više je naginjao jelima koja su “malo za oči, malo za stomak” – laka i jednostavna za pripremu a ujedno hranljiva.

Seljaci, zanatlije i ostali trudbenici, jeli su šta su imali i stigli. Ipak, to ne znači da njihova hrana nije mogla da bude lepa i zdrava!

Kaša na srpski način

Doručak starih Srba obično se sastojao od supa i kaša od raži, ovsa i ječma. One su se pripremale na vodi ili eventualno sa malo mleka (ako se imalo). U to su dodavane biljke kao začini ali samo povrće nije bilo na ceni. Zvali su ga zelje a kad se pominjalo “ljuto zelje” uglavnom se mislilo na luk i rotkve.

U ovakve “čorbuljake” ubacio bi se i koji komad mesa tokom praznika.

Hleb i posle njega opet hleb

Druga “varijanta” tradicionalnog doručka “običnog Srbina” uključivala je hleb… mnogo hleba!

Ko je imao stoku (a onda je već spadao u malo bogatiji sloj) za doručak je koristio mnogo mlečnih proizvoda. Osim mleka (kravljeg ili kozijeg) jele su se i prerađevine – sir i naravno, kajmak.

Kajmak je inače jedan od retkih autohtono srpskih jela iako je sama reč turskog porekla. Pre dolaska ovih osvajača na naše prostore, Srbi su koristili drugi, mnogo stariji naziv – skorup.

Kombinacijom samo ova dva sastojka – hleba i mlečnih proizvoda stare srpske domaćice stvorile su nebrojano jela za doručak od kojih neka poznajemo i danas – poparu, cicvatu, gibanicu, kačamak, proju, jufkaru…

Cicvara i proja

Za izradu ovog starog jela potrebna vam je voda, mleko, sir (ili kajmak), kukuruzno brašno i malo soli.

Mleko i voda se prokuvaju, pa se u to doda sir i smesa se ostavi da ponovo prokuva. Onda se temperatura smanji i u to sipa kukuruzno brašno i sve se ostavi da se krčka na tihoj vatri oko 10-ak minuta.

Kada se pomene stari hleb većina prvo pomisli na proju i kukuruzni hleb. Istina je da su ova testa othranila Srbe, ali pre otkrića Amerike na ovim prostorima nije bilo kukuruza, pa se u srednjovekovnoj Srbiji hleb mesio od “sumješice” i “suražice” – mešavine pšenice, ječma i raži.

U teškim (i gladnim) vremenima, jeo se i ovas koji je inače služio za ishranu konja.

Popara

Ispečen hleb se nikada nije bacao već se jeo po nekoliko dana, pa i nedelja. Ako bi postao previše tvrd, bajat ili buđav, natapao se vrućom vodom kako bi omekšao i malo kuvao. Ko je imao u to je mogao da doda i malo sira, mleka ili kajmaka… i tako je nastala popara.

Za poparu vam treba stari hleb, kajmak i sir, voda i so (neko stavlja i mleko). Posoljena voda se kuva dok ne proključa, pa se u nju doda mleko (ko stavlja) i stari hleb.

Smesa se promeša i ostavi na tihoj vatri, pa kad hleb nabubri u to se doda sir i kajmak i sačeka se da se lepo istope.

Kačamak

Kačamak je tradicionalno srpsko jelo za koji vam treba kukuruzno brašno, so, kajmak, malo vode i tvrdi sir. Kada voda proključa, u sredinu lonca sipa se kukuruzno brašno ali se ne meša. Na sredini se izdubi kako bi se stvorio otvor i omogućilo da voda kuva i gornje i donje slojeve. Smesu posolite po površini a sve zajedno treba da vri oko 25 minuta.

Nakon ntoga, voda se odlije u drugi sud a preostala smesa se snažno meša varjačom sve dok se ne ujednači. Izmešani kačamak poravnajte u loncu i vratite kratko na vatru. Kada smesa pođe naviše, sklonite lonac sa vatre a testo izručite u pripremljenu posudu. Dok se kačamak hladi, rastopite kajmak ili eventualno maslac i izdrobite sir u posebnu posudu.

Jačim koncem secite tanke slojeve kačamaka i ređajte ih u činiju, prelivajte kajmakom i sirom dok ne potrošite sve. Poslednji sloj pospite sirom i doručak je spreman!