Opasno doba korone je najviše pogodilo kulturni život naše zemlje, ali i celog sveta. Vanredno stanje je gotovo, ali vanredne mere su još na snazi. Samim tim, još ne možemo gledati predstave u državnim pozorištima, bioskopi stidljivo počinju da rade, sa tek malo odškrinutim vratima, a koncerti u većem obimu neće biti pre ulaska u leto sa tradicionalnim festivalima (Exit, Beer fest, Love fest).
Ipak, glumci su i dalje u nekoj hibernaciji i ne umeju da se tako lako i brzo oporave od potresa koji ih je zadesio kada ne mogu i ne smeju da igraju predstave, snimaju filmove, serije ili reklame. Posle dva meseca tog vakuuma, krenulo se u snimanje novih serija, filmova još uvek i ne toliko, dok se predstave mogu gledati samo od 25. juna do 20. jula na stadionu Tašmajdan, kao jedna ubrzana nadoknada za izgubljeno proleće, propuštenu sezonu, da publika barem malo uživa uživo u omiljenim glumcima, naslovima, spektaklima.
Naš sagovornik je junak u nekoliko serija koje smo imali prilike da gledamo svake večeri ili vikendom, i uspevao je da snima u isto vreme gotovo pet projekata, što je rekord za Ginisa!
Naravno, on je – Aleksandar Srećković Kubura.
Dok pozorišna sezona od jeseni ne stane na noge u punom sjaju, Aleksandra možete pratiti i dalje premijerno u seriji “Crveni mesec” svakog radnog dana na TV Pink, i na istom kanalu u drugoj sezoni “Preživeti Beograd”. Ostale serije su završene, a verujemo da Kuburu čeka još ponuda sa svih strana.
Kako si podneo ceo ovaj zastoj u kulturnim aktivnostima tokom vanrednog stanja, korone, izolacije, karantina? Da li ti je delovalo kao ružan san da odjednom tvoja branša ne izlazi više na pozorišnu scenu, nema snimanja serija i filmova, ništa? Gde si ti nalazio svoj mir?
Jedina pozitivna strana tog zatvora je bila mogućnost da provodim više vremena sa svojim sinovima. To je bila jedina prijatna promena u odnosu na ritam života u predhodne dve godine. A taj hirurški oštar prekid glume, kreacije, aktivnosti bio je vrlo bolan za mene. Vrlo brzo sam upao u glumačku apstinentsku krizu. Onda sam učio i govorio monologe, učio i snimao poeziju na ruskom, izmišljao sebi zadatke. Gledao sam sve što sam nalazio na netu, intervjue, stand up-ove, serije, filmove, dokumentarce. I opet sam pred kraj počeo da ludim. Nije to bilo prijatno iskustvo i nadam se da se više neće ponavljati.
Zanimljivo je što si u svim TV serijama u potpuno različitim ulogama, a i žanrovi su drugačiji – telenovela, krimić, komedija, melodrama. Kako uspevaš da imaš tolike transformacije i da se ne ponavljaš u glumačkom izrazu? Da li misliš da tvoje kolege danas upadaju u tu zamku i kalup da su često u manirizmu?
Ja se ovim poslom bavim pre svega jer mi je zabavan. Zato ga i volim. Zato mi je potreban, ne mogu bez njega. A da bi mi bio zabavan, da bih se igrao, moram stalno da smišljam nove stvari, nove ljude, nove načine. Zato se i trudim da pravim što raznovrsnije likove i da koristim što veći dijapazon glumačkih alata – izgleda, govora, pokreta, mene to usrećuje. Ali je teže. Lakše je modifikovati jedan lik koji dobro poznaješ. Ima i takvih glumaca. Onima koji imaju veći šarm i harizmu to prolazi. Drugima ne.
Imaš li stav o toj nagloj promeni gotovo preko noći da se u Srbiji snima toliko igranih serija, skoro 30 u isto vreme?
Mislim da je nastanak dve platforme, SBB i MTS napravio uslove za produkcioni bum. On naravno neće dugo trajati, nakon korone verovatno i kraće nego što bi bez nje, ali će ostaviti dugoročne pozitivne posledice. Stvoriće se više iskusnih filmskih i pre svega TV radnika. I pisaca, i reditelja, i direktora fotografija i glumaca. Kvalitet posla je već porastao, a najvažnije od svega je što se publika vraća dramskim sadržajima i zahteva ih. Glupi subprogrami koji su godinama vladali, sada odumiru.
Od spomenutih projekata i dalje snimaš nastavke “Preživeti Beograd”. Kako uspevaš da odbraniš lik jednog takvog roditelja koji i pod starije dane voli više da juri za suknjama nego da brine o ženi i ćerki? Voliš li inače svoje likove, bilo da su oni i okoreli krimosi poput Bugarina u “Južnom vetru”?
Pa u drugoj sezoni se lik oca pokaže kao vrlo duševan i brižan. Ljudi greše, ali se i pokaju, pa na kraju i iskupe. Likove “branim”, ali iz njihove lične vizure, a ne vizure gledaoca. Moj zadatak je da lik bude živ i da gledalac poveruje u njegovo postojanje na platnu ili ekranu, a njegova funkcija u priči i simbol koji predstavlja su posao scenariste i reditelja.
Svakako je impresivna interpretacija glavnog negativca u ratnoj priči “Balkanska međa”. Do sada nisi igrao veće zlo na filmu? Koji osećaj ima glumac i ljudsko biće kada mu se ponudi da igra takvog monstruma i neljudsko biće? Bilo je kod tebe dileme na početku
Nikada. Ja likove biram po snazi i izazovu za igru, a ne po socijalnoj ili društvenoj ili bilo kojoj drugoj konotaciji. Taj film ne bi funkcionisao da Smuk nije bio tako duboko i istinski zao. Pisac knjige po kojoj je rađen scenario mi je kasnije rekao da on nije ni znao, kada je pisao, koliko je veliko zlo tog lika dok nije video moje izvođenje. Naravno tako jake emocije koštaju glumca. Nije bilo uopšte lako, ali je time moje zadovoljstvo i veće.
Da li je glumcu dozvoljeno da se meša u rad reditelja ili scenariste ako ima želju da se uloga prilagođava senzibilitetu?
Naravno da glumac nije samo puki izvođač naređenja. Pogotovo iskusni glumac ili glumica. Sve se radi zajednički u razgovoru, u pokušajima, u kompromisima. Glumac hteo ne hteo, lik prilagođava sebi, a reditelj upravo po tome i bira ko će igrati koju ulogu. Sve je to zajedničko delo.
Da li zbog tvoje tolike hiper produktivnosti u serijama trpi tvoje matično Narodno pozorište čiji si član od diplomiranja na FDU? Morao si neke uloge odbijati, vraćati, ili ipak uspevaš sve da uskladiš sa rasporedima snimanja?
U Narodnom pozorištu sam od 2001. godine, a do tada sam par godina bio u Ateljeu. Sada sam koncentrisan na snimanja te sam, uz dobru volju pozorišta, ali i na osnovu mog rada i rezultata u poslednjih deceniju i po, proteklu sezonu pauzirao od novih projekata. Naravno redovno igram svoje repertoarske predstave, kojih nije malo. Za sledeću sezonu imam neke ponude, pa ćemo videti.
Ima li naslova od drugih domaćih serija u kojima ti ne igraš što bi nam izdvojio kao iskrenu preporuku? Ili gde bi ti mirne duše voleo da igraš, ali nisi imao ponudu?
“Senke nad Balkanom”, “Besa”, film “Moj jutarnji smeh” su neke od mojih preporuka. Za neke jednostavno nisam ni bio pozvan, a za neke na moju žalost nisam imao vremena. Ali ne može se sve, zar ne?
Pretpostavlja se da nakon “Balkanske Međe” kreće tvoje angažovanje na sve strane u serijama. Da li imaš ambicije da se oprobaš i u stranim produkcijama, na ruskom tržištu za početak, kao tvoje kolege – Miloš Biković, Ivan Bosiljčić, Milan Marić ili Nebojša Dugalić?
Ove sezone za inostranstvo nisam imao vremena, a u narednoj – videćemo. Radim na tome sa svojom agenticom i nadam se da će se kockice posložiti.
Planiraš li u doglednije vreme da se ponovo baviš produkcijom kao što je to bio film “Zajedno” Mladena Matičevića, ali i njegov dokumenatarac “Kako postati heroj”? Je li stresno biti i glumac i producent na istom projektu? Zaista herojski posao?
Ja za to više nemam snage. Barem mi sada to tako izgleda. Ali imam ideju za filmski scenario, koju razrađujem, a onda ću videti. Možda se nešto promeni. Ja ne gledam tako precizno na budućnost. Radim ono što me zanima i zabavlja. A možda i produkcija u budućnosti opet postane zabavna. Ko zna?
Autor: I. Makragić
Komentari (0)