Profesor kakvog niste upoznali: Sa đacima pravi mimove, a protiv prepisivanja se bori na poseban način

Marko Pištalo, profesor u Petoj beogradskoj gimnaziji i OŠ “Knjeginja Milica” veoma se razlikuje od svojih kolega po načinu na koji učenicima prenosi znanje iz istorije. Naime, on sa đacima pravi “mimove” i pušta im rok muziku, a u razgovoru za Objektiv otkrio je zbog čega koristi metode koje su mu donele titulu najzanimljivijeg profesora u Beogradu.

Šta najviše volite u svom poslu?

Deca i mladi ljudi su ogledalo svega onoga što se dešava u društvu. Nigde nećete biti toliko aktuelni kao u radu u prosveti. Što se tiče onlajn nastave i rada, toliko sam stvari naučio od njih. Od humora, trenutne društvene situacije, do tehnologije. Vi kao profesor treba njih da naučite nešto, a nalazite se u samom jezgru društva kada su u pitanju razne novotarije, i dobre i loše.

Koje nekonvencionalne metode u podučavanju koristite i koja Vam je najdraža?

Najdražu nemam. Da se tako izrazim, poznat sam po tome što sam uveo “mimove” kao posebnu vrstu komunikacije. “Mimove” koristimo sa pedagoške strane, da iskažemo istorijske momente kroz to. Internet zajednica ima svoj način funkcionisanja, a u okviru nje “mim” zajednica je jedan potpuno novi način rezonovanja, nova logika. Uopšteno, to je veliki fenomen i uveren sam da će antropolozi i sociolozi uskoro početi da pišu radove o tome.

Ja sam se držao pedagoške metode, u kom smislu možemo profitirati pedagoški od toga. Takođe, uveo sam upotrebu rok muzike u nastavi istoriji, to se radi u gimnaziji jer su deca zrelija, fond reči engleskog jezika je veći a i ukusi su takvi. Bavimo se i bendovima koji inspiraciju za svoje pesme pronalaze u istorijskim događajima. Kada slušate pesmu, to je kao jedna lekcija, sa interpretacijama.

Završio sam digitalni udžbenik, pa sam u njega ubacio jedan metal bend. Radi se o švedskom bendu “Sabaton” koji se vrlo ozbiljno bavi istorijom. Zanimljivo je da su oni posvetili pesmu na prošlom albumu odbrani Beograda 1915. Zove se “Last dying breath”. Ima čak i referenca na govor majora Gavrilovića. Muzika, mimovi, često referišem na aktuelna događanja u medijima.

Često čujete da neka javna ličnost koja nije istoričar u govoru pomene istoriju. Onda se tu čuje svašta, i što jeste i što nije tačno i onda negde moramo da napravimo otklon od toga. Onda tu vidimo šta je istorijska istina, šta je konstrukt, i ja to iskoristim za prenošenje znanja, osvešćivanje učenika, razvoj kritičke misli, medijsku pismenost itd. To su sve metode koje jesu posebne, a ne zahtevaju nekakvu pripremu. Đaci gledaju takve stvari.

Koja je omiljena metoda đacima?

Iznenadili su me u toku onlajn nastave. Radili smo jedan projekat i konkurisaćemo za najkreativniji čas održan na daljinu. Radili smo projekat gde smo snimali jedan TV dnevnik iz 1807. godine i gimnazijalcima se jako dopalo. To je poslednja epizoda dnevnika, i onda oni prave retrospektivu – događaji koji su obeležili tu godinu u svetu i kod nas. Neki su bili reporteri, neki dopisnici. Bilo im je jako drago, dobio sam dosta potpitanja. Imamo čak i direktna uključenja sa ratišta u stilu reportera, kao i analitičare koji daju svoje mišljenje.

Trudili smo se da oponašamo medijski diskurs u kojem smo sada i zaista se ta metoda baš dopala đacima. Petacima su se najviše svideli “mimovi”.

Koje bendove puštate i kako đaci reaguju?

I kad niste neko ko sluša tu muziku privatno, uvek je veliko osveženje kad na času istorije čujete muziku, kakvu god. To je opet iskakanje iz šablona i to je njima jako zanimljivo, čak i ako ne slušaju to. Od bendova koje sam otkrio za sada, omiljeni je “Sabaton” koji sam već pomenuo. Oni su isključivo bazirali svoju muziku na istorijskim temama. Zatim, nemački bend “Grave digger”, oni negde imaju mitologiju, negde istoriju, negde neke druge teme, ali dosta njihovih pesama može da posluži kao istorijska osnova i nastavno sredstvo. Imamo domaći bend “Wolf’s hunger” iz Novog Sada, oni su recimo jako zanimljivi, spajaju mitologiju, hrišćanstvo i istorijske događaje.

“Iron Maiden” nije neko koga prepoznajemo po takvom opusu, ali može se naći pesama. I sam Brus Dikinson je istoričar i to može i te kako da se implementira u nastavi. Istorija je dosta izmešana sa rok muzikom i to treba iskoristiti kad ste profesor istorije.

Kako izgleda onlajn nastava za vreme pandemije koronavirusa?

Onlajn nastava je bila jedno ogromno iskustvo i bez sumnje ću delić tog iskustva koristiti kasnije kada prođu ovi uslovi. Ako ne zvuči grubo, “dobra” strana ovog svega je što smo mi kao neko ko radi sa decom i ko treba da prati sve što se događa u društvu, između ostalog i te novotarije, da ih implementiramo u nastavi, stvarno otkrili gomilu stvari koje ne bismo da se nije desilo ovo. Časove sam držao preko platforme Diskord, nisam pre čuo za nju, to je jedna gejmerska platforma koja služi za transfer zvuka. Zahvaljujući toj i platformi Zum ja sam držao časove u potpunosti kao da se nije desilo ništa vanredno po tom pitanju.

Po rasporedu koji deca imaju tog dana mi smo se nalazili na tim platformama, pričali smo oni i ja, čitali, komentarisali. Posebno mi je zanimljivo, mnogo njih mi je reklo da bolje smo funkcionisali jer su imali osećaj da se direktno njima obraćate kao pojedincima. Testove, materijal smo isto delili preko različitih platformi.

U suštini, tih aplikacija ima beskonačno. Za mene je to bilo jedno more i uvek mi se činilo da imam manje vremena nego inače. Ima mnogo pozitivnih stvari – zanimljivost, mnogo više mogućnosti za zabavu, zabavan način rada. Negativne strane su velika uslovljenost tehničkim momentom, kao i velika potrošnja vremena.

Погледајте ову објаву у апликацији Instagram

Letnji kamp na temu medijske pismenosti, Kopaonik, 15-20. avgust 2019. Predavač : Marko Pištalo Tema: Slikopisno razumevanje istorije

Објава коју дели marko_pistalo (@marko_pistalo) дана 21. Нов 2019. у 3:33 PST

Kako izgleda onlajn testiranje učenika?

Vidim da su kolege imale nedoumicu kako da se spreči prepisivanje u toku onlajn testiranja. Imam jedan metod, ne kažem da deluje sto odsto, ali može da se smanji. Znanje nije faktografija iz glave, znanje je između ostalog i nalaženje odgovora u literaturi. Ako napišete jednu rečenicu, pa pitate da li je tačan iskaz, pa spojite dve-tri stvari, učenik neće to naći u knjizi.

Da li je tačna rečenica, ili jedan malo duži pasus, ili ja zaključim nešto, to nema u knjizi, ali dam zaključak koji je moj. U smislu, radimo Prvi srpski ustanak, pa kažem Prvi srpski ustanak je važan, pa navedem zbog čega – te rečenice nigde nema u knjizi i učenik ne može da je prepiše. Ali, onaj ko je razumeo, on će moći da odgovori, neće moći da prepiše iz knjige.

Sad, šta je tu mana, oni mogu da budu umreženi, pa da komuniciraju, pa da jedan koji zna… To je poteškoća. Šta je do nas? Profesor istorije nikad ne bi trebalo da postavi pitanje koje godine je nešto bilo, pa da se ponude četiri godine. To će đaci prepisati iz knjige. Ili kako se zvao neki lik. Nije poenta u detaljima. Ako tako postavimo pitanje, imaćemo onda dva problema: to što će se jasno videti u knjizi i što će moći drugi da mu kažu. Ja imam samo jedan problem, ti drugi koji kažu…

Naravno, to se sve lepo poveže sa usmenim ispitivanjem, sa razgovorom, diskusijama. Što više raznih dimenzija imate da proveravate učenička dostignuća, ocena je valjanija i realnija.

Koju prosečnu ocenu imaju Vaši đaci?

To je teško reći, posebno zbog toga što ocene još nisu zaključene. U gimnaziji imam sedam odeljenja, u osnovnoj školi tri, to je negde oko 300 učenika. Pokušavam da razvijem kod njih svest da nije smak sveta kad dobiju negativnu ocenu. Možda je ovo najveća “jeres” koju ću izgovoriti, a tiče se prosvete – teško je biti uvek spreman i učiti redovno. Objasnim im “Dobro, nisi spreman, ne možeš uvek ni biti. Ta ocena te ne određuje, ona je samo presek tvog trenutnog znanja.” Znaju da mogu da se jave da poprave ocenu kad god hoće.

Da li smatrate da su mlađe generacije na udaru kritika?

Bez sumnje smo previše strogi prema mlađim generacijama. Na internetu u većoj meri ima beskorisnog sadržaja. Time je naša obaveza veća. Često čujete da se televizija pokvarila, da je to budalaština i da mladi svašta mogu da vide. Televizija, to je rekao jedan rok muzičar, nikada nije bila sredstvo vaspitanja. Vi danas imate programe koji 00-24 emituju edukativni sadržaj. Problem je što smo sa svim tim dobili proporcionalno više smeća. Taj ko očekuje da televizija, internet ili telefon vaspitavaju njegovo dete je čovek koji neće da se bavi time. To serviraju ljudi koji ne žele da provode vreme sa decom i da se bave njima.