Danas se navršava tačno 41 godina od preranog odlaska Dragana Mancea, legendarnog napadača Partizana i jednog od najvoljenijih fudbalera u istoriji crno-belih, koji je tragično stradao u saobraćajnoj nesreći 3. septembra 1985. godine u Zemunu.
Rođen 26. septembra 1962. godine, Mance je fudbalski zanat pekao u Galenici, odakle je 1980. godine stigao na Humsku u zamenu za legendarnog Slobodana Santrača. Puni sjaj njegovog neospornog talenta zasijao je u šampionskoj sezoni 1982/83, dok će u večnom sećanju navijača ostati upamćen po istorijskim golovima, a pre svega po spektakularnom voleju protiv Kvins park rendžersa u Kupu UEFA. Sudbina je udesila da 1. septembra 1985. postigne pogodak protiv Budućnosti iz penala, ne sluteći da mu je to poslednji gol u karijeri, pošto je samo dva dana kasnije, žureći na trening, izgubio život u saobraćajnoj nesreći na autoputu Beograd – Novi Sad, nedugo pre svog 23. rođendana.
Iza njega je ostala impresivna statistika od 174 gola na 279 utakmica, ali i jedinstvena emotivna veza sa navijačima koja traje već više od četiri decenije. Legendarno klizanje na kolenima sa visoko podignutim rukama postalo je simbol proslave golova koji niko nikada nije pokušao da prisvoji osim u znak dubokog poštovanja prema neprežaljenom asu.
Povodom ove tužne godišnjice njegov FK Partizan se oglasio na zvaničnoj stranici:
“Još od tog zlokobnog 3. septembra 1985. godine, pa sve do ovog današnjeg obeležavanja 41. godišnjice strašne pogibije Dragana Mancea shvatamo istu stvar – iza njega je ostalo malo neispričanih reči i još mnogo neisplakanih suza. Onih najbliže porodice, prijatelja i svih navijača Partizana koji i dalje sa nevericom prihvataju činjenicu da jednog od najvoljenijih fudbalera našeg kluba više nema.
Otišao je u legendu, opevan je u pesmama i zauvek ostao upamćen, ne samo kao simbol jedne generacije crno-belih, niti samo kao jedan od najtalentovanijih napadača koji je nosio dres Parnog valjka, već kao sinonim za vernost. Onu njegovu prema Klubu koji je voleo i onu navijača prema njemu na koju su mu se zakleli još pre četiri i više decenija. I ta zakletva se nikada neće pregaziti.
Povezanost navijača Partizana i Dragana Mancea je posebna i unikatna. Mnogo je igrača koji su tokom ovih četrdesetak godina od njegovog preranog odlaska pronalazili put do srca Grobara, ali teško ko da mu je prišao. Mnogi su na razne načine proslavljali date golove, ali nijedno od njih nije ušlo u istoriju kao ono klizanje na kolenima sa dve visoko podignute ruke. Poštuju ga, sve ovo vreme, i fudbaleri, budući da se niko nikada nije usudio da prisvoji taj način radovanja, već su i oni koji su ga kopirali to radili samo da bi njemu ukazali čast.
A, koliko je samo emocije crno-bela devetka unosila u to radovanje, kao recimo posle onog voleja protiv Kvins Park Rendžersa, verovatno jednog od najlepših u istoriji Partizana. I koliko je samo tuge bilo tog 3. septembra 1985. godine kada je trener Nenad Bjeković izgovorio:
– Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen.
Tu rečenicu tada čuli su samo prvotimci Partizana, ali ona podjednako odzvanja u ušima svakog starijeg navijača našeg kluba koji je tu vest čuo od prijatelja, na radiju, televiziji ili pročitao dan kasnije u novinama. Ma bolno odjekuje i kod onih koji su se rodili satima, danima, mesecima, godinama i decenijama nakon te tragične saobraćajne nesreće u Zemunu, jer voleti Partizan, a ne tugovati za Draganom Manceom – to jednostavno ne ide zajedno.
I zato i dan danas na mestu njegove pogibije stoji mural u njegovu čast sa rečima koje će nas zauvek podsećati:
– Legenda živi!”
Komentari (0)