Milioni vlasnika kućnih ljubimaca svakodnevno se obraćaju svojim psima i mačkama, kao da razumeju svaku reč,pitaju ih za mišljenje, pričaju im o lošem danu, tumače pogled ili mahanje repom, kao jasnu poruku. Dugo se ovo ponašanje smatralo bezazlenom ekscentričnošću. Istraživanja iz oblasti socijalne psihologije, međutim, pokazuju da iza ove naizgled trivijalne navike, stoji ozbiljan i dobro proučen fenomen — antropomorfizam.
Šta je zapravo antropomorfizam
Antropomorfizam je sklonost da se neljudskim bićima ili objektima pripisuju ljudske misli, namere i emocije. Termin je star koliko i filozofija,prvi ga je, prema istorijskim izvorima, upotrebio starogrčki filozof Ksenofan u 6. veku pre nove ere, opisujući kako ljudi zamišljaju bogove po sopstvenom liku. Danas se ovaj pojam koristi u psihologiji da opiše zašto ljudi razgovaraju sa kućnim ljubimcima, ali i sa automobilima, biljkama ili robotskim usisivačima.
Najuticajniju savremenu teoriju razvio je Nikolas Epli, profesor bihevioralne nauke na Univerzitetu u Čikagu, zajedno sa saradnicima. Prema njihovoj takozvanoj “teoriji tri faktora” iz 2007. godine, ljudi su skloniji antropomorfizaciji kada: imaju lako dostupno znanje o ljudskom ponašanju koje mogu da “prenesu” na drugo biće, kada žele da razumeju i predvide ponašanje nepredvidljivog bića, i što je posebno važno kada osećaju nedostatak socijalne povezanosti sa drugim ljudima.
Veza sa usamljenošću, ne sa slabošću
Epli i saradnici su u istraživanju objavljenom u časopisu Psychological Science pokazali da ljudi koji se osećaju usamljeno češće ljubimcima, uređajima pa čak i “višim silama” pripisuju ljudske osobine poput promišljenosti ili saosećajnosti. Kasnija istraživanja su ovu vezu dodatno potvrdila,antropomorfizacija često deluje kao svojevrsna kompenzacija za nedostatak ljudskog društva. To, naglašavaju istraživači, ne znači da je reč o patološkom ponašanju, niti da su svi koji pričaju sa ljubimcima usamljeni ,samo da je potreba za socijalnom povezanošću jedan od pokretača ovog ponašanja.
Postoje i naznake da isti moždani mehanizmi socijalnog rasuđivanja koje koristimo pri tumačenju namera drugih ljudi učestvuju i u tumačenju ponašanja životinja,što bi objasnilo zašto se antropomorfizacija doživljava tako prirodno, gotovo automatski.
Šta nauka ne potvrđuje
Ovde treba biti oprezan, jer internetom kruži niz preuveličanih ili netačnih tvrdnji. Jedna od najraširenijih glasi da je istraživanje sa Harvarda navodno dokazalo da su ljudi koji pričaju sa ljubimcima “inteligentniji”. Kada je za to upitan psiholog Džonatan Hajt, čije se ime često pogrešno navodi kao autor te studije, on je odgovorio da tvrdnja nema nikakvo utemeljenje i da ne zna ni kako je nastala.
I sam Epli je pojašnjavao da je antropomorfizam “prirodna posledica” iste kognitivne mašinerije koja ljude čini društvenim bićima,ali to je govorio u kontekstu evolutivne, a ne lične inteligencije. Drugim rečima, sposobnost da zamislimo tuđi (pa i životinjski) unutrašnji svet jeste opšteljudska osobina, ali ne postoji čvrst dokaz da razgovor sa psom čini pojedinca pametnijim, kreativnijim ili empatičnijim od drugih — te veze su, kako upozoravaju i sami istraživači ove oblasti, uglavnom korelacione i zasnovane na samoprocenama, a ne na dokazanim uzročno-posledičnim odnosima.
Ljubimci stvarno reaguju na naš glas
Ono što je čvršće utemeljeno jeste da životinje reaguju na način na koji im se obraćamo. Istraživanja pokazuju da psi,i odrasli i štenad, duže gledaju u osobu kada im se obraća takozvanim “govorom upućenim ljubimcima” (viši ton, kraće rečenice, izraženija intonacija), sličnim onom kojim se odrasli obraćaju bebama. Ovaj efekat je izraženiji kod odraslih pasa što je ton viši.
Navika sa dvostrukom koristi
Stručnjaci se slažu da razgovor sa ljubimcem, bez obzira na to koliko životinja “razume” reči, može imati realnu psihološku vrednost za vlasnika,pomaže u verbalizaciji emocija, smanjenju stresa i jačanju osećaja povezanosti, pri čemu sagovornik ne ocenjuje i ne kritikuje. Istovremeno, stručnjaci za dobrobit životinja upozoravaju da preterano “očovečenje” ljubimaca,kada se njihove stvarne potrebe zanemaruju u korist ljudskih projekcija,može štetiti samoj životinji, izazivajući joj stres ili fizičke probleme.
Drugim rečima: pričati sa svojim psom ili mačkom nije znak ni genijalnosti ni čudaštva,to je duboko ukorenjen, evolutivno objašnjiv ljudski instinkt da tražimo povezanost, čak i tamo gde sagovornik ne govori naš jezik.
Komentari (0)