Piše: Dubravka Dobrašinović Ilić
Kada u naš dom uđe pas, on postaje član porodice. Nije igračka, nije ukras i nije biće koje ćemo skloniti u drugu sobu zato što je neko došao u posetu.
Beli bišon Čarli, kao nekada naš prethodni pas Dali, živi sa nama. Ima svoje mesto, svoje navike i svoj mir. Raduje se gostima, nikoga ne napada i nikome ne smeta.
Zato me zaboli kada neko uđe u kuću i kaže:
– Skloni psa.
– Šta će ti pas u stanu?
– Skloni mi ovu životinju.
Gost ima puno pravo da ne mazi psa, da se ne igra sa njim ili da ga jednostavno ignoriše. Ali nema pravo da određuje pravila u tuđem domu. Ako vam ne prija društvo psa, to je sasvim u redu, ali onda možda takav dom nije mesto u koje želite da dolazite.
Jedan moj gost je, kada mu je Čarli prišao da legne pored njega, odgurnuo mog psa i rekao:
– Skloni ovu životinju.
To nije zabolelo samo mene. Povredilo je i psa koji mu je prišao sa poverenjem i ljubavlju. Nikada mu više nije prišao. Iskreno, ni ja takvog gosta više nisam poželela u svojoj kući.
Pas je slika svog vlasnika
Pas jeste čovekov najbolji prijatelj, to svi znamo. Ali on je i ogledalo svog vlasnika.
Čarli ide sa mnom gotovo svuda – u kafić, restoran, tržni centar, na pijacu, kod manikira, pedikira, vozi se automobilom i autobusom. Nikada nije napravio nered, ne laje bez razloga, ne skače na ljude, ne dira hranu sa stola i ne obavlja nuždu gde ne treba.
To nije slučajnost. To je rezultat vremena, ljubavi, strpljenja i svakodnevnog rada.
Kada pas dobije pažnju, šetnju, igru i osećaj sigurnosti, nema potrebu da bude destruktivan, da uništava stvari ili da neprestano laje. Smiren pas je gotovo uvek pas koji se oseća voljeno i bezbedno.
Vaspitan pas i nevaspitan vlasnik
Nedavno sam sedela sa bratom u jednom lokalnom kafiću. Čarli je, kao i uvek, mirno ležao pored moje noge.
Tada je prišao drugi pas koji je uporno uznemiravao Čarlija. Vlasnika dugo nismo mogli da pronađemo. Pas je bio bez ikakve kontrole, a vlasnica je sedela za stolom, zauzeta telefonom, potpuno nesvesna onoga što se događa.
Morali smo da pozovemo konobare kako bi je pronašli.
Moj brat je samo kratko rekao:
– Ovo nije u redu.
Dan ranije video je dete koje je vadilo kamenje iz saksija i gađalo drugu decu, dok roditelji nisu reagovali.
Tada je rekao rečenicu koja me je naterala da se zamislim:
– Nevaspitano dete i nevaspitan pas imaju isti uzrok – nedostatak pažnje, vremena i vaspitanja.
I bio je u pravu. Psi nisu krivi. Najčešće su krivi ljudi.
Odgovornost se ne završava šetnjom
Imati psa znači imati obavezu.
To znači pokupiti izmet za svojim ljubimcem. Ja uvek nosim kesice, a neretko pokupim i ono što su drugi ostavili. Nekoliko puta sam opominjala nesavesne vlasnike, čak im pretila i komunalnom inspekcijom.
Uzalud.
Isti ljudi ostaju gluvi i slepi za sve oko sebe.
Grad pripada svima i svi smo odgovorni za ono što ostavljamo iza sebe. O psećem izmetu ne bi ni trebalo posebno govoriti.
Odgovornost podrazumeva i redovnu vakcinaciju protiv besnila, zaštitu od krpelja i drugih parazita, ali i redovno kupanje, češljanje i negu.
U našem kraju živi jedna žena, poznanica, koja svog maltezera ne šiša, ne češlja i ne kupa. Pas je, mučenik, jedva nosio teret zapetljane i prljave dlake.
Imamo istog veterinara i pokušao je da joj objasni da svog psa muči, rekla bih čak i zlostavlja.
Ona je samo odmahnula rukom i rekla:
– On je slobodan i svoj.
Da je čovek, možda bi to i moglo da bude stvar izbora.
Ali pas potpuno zavisi od svog vlasnika. Njegova higijena nije luksuz. Ona nije stvar ličnih uverenja niti nečijeg raspoloženja. Ona je obaveza. To nije briga samo za sopstvenog psa, već i za druge pse i ljude sa kojima svakodnevno dolazi u kontakt.
Poštovanje ide u oba smera
Kao što očekujemo da ljudi poštuju našeg psa, tako i mi moramo poštovati druge ljude. Pas treba da bude socijalizovan, pod kontrolom i naučen osnovnim pravilima ponašanja.
Ali isto tako i gosti treba da pokažu poštovanje prema životinji koja tu živi.
Čarli nije gost. Gost je čovek. A da li će dobiti i sledeću priliku za posetu, ponekad zavisi upravo od toga kako se poneo prema mom psu.
Moja mama se često našali i kaže:
– Dobro, Čarli, ti si ovde glavni.
Ja joj kroz osmeh odgovorim da jeste.
On je ravnopravan stanovnik ovog stana, moj cimer, moj najbolji drug, moj izbor, moj ljubimac i član moje porodice.
Neki smatraju da je moja ljubav prema Daliju nekada, a danas prema Čarliju, prevelika.
Ja mislim da ljubavi nikada ne može biti previše.
Moja ćerka živi daleko i ne možemo svakodnevno da budemo zajedno. Čarli ne može da zameni dete, ali može da ispuni dom toplinom, prisustvom i bezuslovnom ljubavlju. Jednim pogledom, dodirom njuškice ili glavom spuštenom u krilo ume da kaže mnogo više nego što bi mnogi ljudi umeli rečima.
Srce nije ograničeno. Ono ume da voli i decu i životinje.
Ljubav se uvek vraća
Pas će vam vratiti upravo ono što mu pružite.
Ako mu poklonite vreme, pažnju, strpljenje i ljubav, dobićete prijatelja koji će vas čekati na vratima, deliti sa vama i dobre i teške dane i voleti vas bez ikakvih uslova.
To nije fraza. To je jedina ljubav koja nikada ne pita koliko imate godina, kakav vam je posao, koliko zarađujete ili kako izgledate.
Boni nije videla dan
Dok je Dora išla u školu, imala je drugaricu za čijeg psa sam samo znala da postoji. Znala sam da je pudla i da se zove Boni.
Živele smo u istom kraju. Poznavala sam gotovo sve pse i njihove vlasnike iz svakodnevnih šetnji, ali Boni nikada nisam srela. Godinama.
Mislila sam da je kod rodbine, da putuje sa porodicom ili da živi kod oca te devojčice. Istina je bila mnogo tužnija.
Jednog dana Dorine drugarice su mi rekle da Boni nikada nije izlazila napolje, osim kada bi išla kod veterinara.
Nisam mogla da verujem. Pitala sam Doru da li je to moguće.
– Mama, kako ne znaš? Oni je nikada ne šetaju. Ima pelene, prostirke i svoje mesto u kupatilu. Kažu da je tako lakše. Moja drugarica misli da je to baš kul, jer se pas ne prlja i ne moraju da je sređuju.
Nije mi bilo dobro.
Danima sam razmišljala o tom psu.
Dora je tada bila dete i znala sam da bi joj bilo strašno teško kada bih napravila problem njenoj drugarici ili njenoj majci.
Ta žena je na društvenim mrežama predstavljala sliku savršene porodice. Objavljivala je fotografije bele pudle, lepo uređenog doma i nasmejanih lica.
Ali iza tih fotografija nije živela srećna porodica.
Živela je nesrećna Boni.
Pas koji se plašio ljudi, dece i svakoga ko bi ušao u kuću.
Pas koji nije znao kako izgleda trava, miris posle kiše ili obična šetnja.
Vreme je pokazalo da fotografije mogu da prevare mnoge.
Boni više nije među nama.
Danas, da se tako nešto dogodi, sigurna sam da bi Dora i njeno društvo reagovali drugačije. Odrasli su u mlade ljude koji se svakodnevno bore za prava životinja i više ne ćute pred nepravdom.
Uvek su ljudi muka
Što više godina provodim sa psima, sve sam sigurnija u jednu stvar.
Psi retko razočaraju. Ljudi mnogo češće.
Veličina čoveka ne meri se onim što ima, već načinom na koji se ophodi prema slabijima od sebe.
Zato se kultura jednog društva najbolje vidi po tome kako se odnosi prema deci, starima, bolesnima i životinjama.
Pas će vam bezuslovno pružiti ljubav, vernost i poverenje.
Na nama je da budemo dostojni tog dara.
Možda je upravo to suština psećeg bontona.
Nije dovoljno vaspitati psa.
Potrebno je vaspitati ljude. Edukovati buduće vlasnike i naučiti ih da pas nije igračka, modni detalj niti predmet koji postoji samo kada nama odgovara.
Jer koliko ljubavi, vremena, pažnje i poštovanja pružimo, toliko ćemo dobiti zauzvrat.
Psi nas tome uče svakoga dana – tiho, verno i bezuslovno.
Oni ne znaju da govore.
A ponekad pomislim da bi, kada bi mogli, najpre zatražili stručnu pomoć za svoje vlasnike.
Jer oni ni najgore među nama ne napuštaju.
Trpe.
Čekaju.
Praštaju.
I nastavljaju da vole.
Ljudi, to nije fer…
Zabranjeno prenošenje teksta u celosti ili delova teksta bez navođenja izvora i linkovanja portala Objektiv.rs
Komentari (0)