Nove zakonske regulative u oblasti porodičnog prava donose precizna ograničenja kada je u pitanju utvrđivanje i osporavanje očinstva, posebno u kontekstu savremene medicine.
Dok je genetička nauka uznapredovala do te mere da je srodstvo lako dokazivo, slovo zakona postavlja jasne granice kako bi se zaštitila pravna sigurnost dece rođene uz medicinsku pomoć.
Najveća promena odnosi se na situacije u kojima su korišćene donirane ćelije, gde je država zauzela kategoričan stav.
Prema Članu 58, stavu 5 važećih propisa, “ako je dete začeto postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja darovanim semenim ćelijama, očinstvo muškarca koji je darovao semene ćelije ne može se utvrđivati”.
Ovo praktično znači da anonimni donatori uživaju potpunu pravnu zaštitu, te da biološka veza u ovom specifičnom slučaju nema nikakvu težinu pred sudom, niti može biti osnov za alimentaciju ili nasleđivanje.
Ipak, zakon ostavlja prostor za reakciju ukoliko dođe do zloupotrebe poverenja ili sumnje u sam proces začeća. Ključni mehanizam zaštite za partnere nalazi se u Članu 252, stavu 5, koji je dodatno preciziran nedavnim izmenama.
Trenutna odredba nalaže da “muškarac koji se smatra ocem deteta začetog postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja može podneti tužbu radi osporavanja svog očinstva u roku od godinu dana od dana saznanja da dete nije začeto postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja, a najkasnije u roku od 10 godina od rođenja deteta”.
Ove izmene su suštinske jer su termin “uz biomedicinsku pomoć” zamenile preciznijom formulacijom “postupkom biomedicinski potpomognutog oplođenja”, čime se otklanjaju sve pravne nedoumice oko toga na koju se vrstu medicinske intervencije zakon odnosi.
Dok je pravo na osporavanje strogo ograničeno rokovima i specifičnim okolnostima, pravo na utvrđivanje očinstva prema donatorima je apsolutno isključeno, čime se čuva etički i pravni integritet procesa potpomognute oplodnje u našoj zemlji.
BONUS VIDEO
Komentari (0)