Postoji trenutak kada čovek shvati da je svet koji je gradio, voleo i u kome je odrastao — jednostavno nestao. Za Miroslava Klosea, jednog od najvećih golgetera u istoriji moderne igre, taj trenutak nije došao na terenu, u finalu, pred publikom. Došao je tiho. Na treningu. U jednoj običnoj gesti koju više niko nije razumeo.
Klose je pričao o detaljima koji se danas smatraju „zastarjelim“. O ritualima koji su nekada činili razliku između igrača i šampiona. O onim nevidljivim sitnicama koje vode od talenta do istorije.
„Posle treninga, ulazio sam u kadu punu leda da sačuvam telo. Da mogu sutra opet da dam maksimum. Mladi igrači su odbijali. Govorili su da im je hladno.“
Neko će reći — sitnica. Ali u tim sitnicama se čita epoha.
Dok je Klose posle treninga skupljao kese sa loptama, klinci su ga gledali kao da radi nešto nedolično. „Ko ti je rekao da to radiš?“ — pitali su ga.
Stala je tišina. I u toj tišini se raspala jedna filozofija fudbala.
„Pomislio sam… Imaš 20 godina i ne možeš da pomogneš čoveku od 60 koji te posmatra i skuplja te lopte?“
Nije to bila priča o loptama.
To je bila priča o poštovanju. O hijerarhiji. O svesti da si deo nečega većeg od sebe.
O zajednici, a ne o sebi.
Ali današnji fudbal više ne želi zajednicu.
Danas su kopačke važnije od karaktera.
Instagram važniji od radne etike.
Auto važniji od treninga.
Sponzor važniji od škole igre.
„Njima je prvo važno kako im čarape stoje uz kopačke“, rekao je Klose. „A fudbal dolazi tek posle toga.“
Tu nije reč o „starom i novom vremenu“.
Reč je o fudbalu kao identitetu, koji je zamenjen fudbalom kao proizvodom.
Klose nije otišao jer nije mogao više da igra.
Otišao je jer više nije želeo da učestvuje u igri u kojoj je fudbal postao najmanje važan.
I to je najtužnija rečenica savremenog sporta.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)