Za razliku od Barbika,one izgledaju zapanjujuće realistično, toliko da se često ne mogu razlikovati od prave bebe. Ali šta se zapravo krije iza ove tihe umetnosti hiperrealizma?
“Reborn doll“ pokret počeo je krajem 1980-ih i ranih 1990-ih u Sjedinjenim Američkim Državama. U to vreme, entuzijasti su počeli da prepravljaju fabričke lutke kako bi im dali prirodniji izgled – koristeći specijalne boje, slojeve vinila, umetke kose i staklene oči. Proces je nazvan reborning (oživljavanje), a same lutke — “reborn dolls“.
Iako lutke same po sebi nisu nov koncept, ono što je izdvojilo “reborn lutke“ jeste njihov cilj: da izgledaju, mirišu, pa čak i osećaju se kao prave bebe. Neke lutke imaju ugrađene mehanizme koji imitiraju disanje, otkucaje srca ili toplotu tela. Svaka lutka je ručno izrađena i može zahtevati i više od 100 sati rada.
View this post on Instagram
Stvaranje “reborn lutke“ postao je oblik umetnosti. Postoje specijalni setovi za “uradi sam” (DIY) reborniranje, a najbolji umetnici (poznati kao reborn artists) postižu izuzetne cene za svoje radove – čak i po nekoliko hiljada dolara po lutki.
Lutke su najčešće izrađene od vinila, a ređe od silikona. Proces uključuje višeslojne tehnike bojenja kože kako bi se prikazale vene, rumenilo, pa i sitne ogrebotine. Kosa se ušiva jedna po jedna dlaka, koristeći moher ili pravu ljudsku kosu.
“Reborn lutke“ nisu samo kolekcionarski predmeti. One često imaju emocionalnu svrhu. Neke žene kupuju ih nakon spontanog pobačaja, gubitka deteta, ili zbog neplodnosti. Lutke im pružaju utehu, osećaj prisustva, pa čak i terapijski efekat.
U domovima za starije osobe, lutke se koriste u radu sa pacijentima koji imaju demenciju ili Alchajmerovu bolest – pomažući u smanjenju stresa, poboljšanju raspoloženja i buđenju emocija i sećanja.
Fenomen “reborn“ lutaka otvorio je i psihološka pitanja. Dok su neki psiholozi podržali upotrebu lutaka u terapeutske svrhe, drugi su izrazili zabrinutost da one mogu postati zamena za emocionalno suočavanje sa stvarnošću.
Kod osoba koje pate od tuge, depresije ili posttraumatskog stresa, “reborn lutke“ mogu biti koristan alat. Međutim, kada se koristi kao trajna zamena za odnose ili stvarne emocije, može doći do problema sa izolacijom, fantazijom i poremećajem u doživljaju realnosti.
Kako su “reborn lutke“ počele da izlaze iz okvira zatvorenih zajednica i pojavljivale se u javnosti — na ulicama, u kolicima, pa čak i u avionima — društvo je počelo da reaguje. Neki su bili fascinirani, drugi zgroženi. Mediji su redovno prikazivali priloge o “životu sa bebom koja to nije”, a javnost je često ismevala vlasnike lutaka.
View this post on Instagram
Bilo je i nesporazuma: nekoliko puta je policija reagovala nakon što su prolaznici pomislili da je napuštena lutka zapravo pravo dete.
Takođe, pojedini aktivisti su kritikovali reborn umetnike zbog navodnog iskorišćavanja tuge i traume žena, dok su drugi istakli da bi svet trebalo da ima više razumevanja za različite oblike procesa žaljenja i emocionalne potrebe.
Danas “reborn lutke“ imaju čitavu industriju. Postoje sajmovi, radionice, forumi, online zajednice i specijalizovane prodavnice. Najveće tržište ostaje SAD, ali interesovanje postoji i u Evropi, Australiji i Aziji.
U digitalnoj eri, TikTok i YouTube kanali posvećeni “mamama reborn beba” imaju milione pregleda. Lutke su ušle i u pop kulturu, ali i u dokumentarne filmove, galerije, pa čak i muzeje.
Kako su se “reborn lutke“ pojavile u TV emisijama, dokumentarcima i viralnim videima, mnogi vlasnici lutaka našli su se izloženi javnom podsmehu. Mediji su ih često prikazivali kao čudake, emocionalno nestabilne žene koje “ne znaju da razlikuju igru od stvarnosti”.
Iako su mnoge žene svesne da su lutke nežive i služe im kao uteha, etiketa “ludosti” se brzo zalepila za ovu zajednicu. Takva stigmatizacija dodatno je otežavala otvorene razgovore o emocionalnoj traumi, tugovanju i mentalnom zdravlju.
Nastala je i zabrinutost oko toga kako deca posmatraju “reborn lutke“. Kritičari tvrde da ovakve hiperrealistične igračke mogu zbuniti decu u razvoju i stvoriti iskrivljenu predstavu o roditeljstvu, majčinstvu i telu.
U ekstremnim slučajevima, tinejdžeri su počeli da koriste reborn lutke kao “trening za roditeljstvo”, imitirajući život sa bebom uz nerealna očekivanja i bez razumevanja stvarne odgovornosti.
Još jedna moralna dilema jeste komercijalna eksploatacija tuge. Industrija “reborn lutaka“ je procvetala — lutke se prodaju po ceni i od nekoliko hiljada dolara, dok se dodatna oprema (kolica, flašice, odeća) prodaje po cenama kao za pravu bebu. Pojedini kritičari postavljaju pitanje da li umetnici i trgovci zarađuju na ranjivosti žena koje su izgubile dete, prodajući im iluziju oporavka.
Komentari (0)