Kad je Markos Evanželista de Moraeš Kafu, poznatiji jednostavno kao **Kafu**, sleteo u Milano 2003. godine, mnogi su sumnjali da je vreme slavnog Brazilca prošlo. Bio je već u poznim fudbalskim godinama — 33 na leđima, iza sebe Svetsko prvenstvo 2002. sa Brazilom i gotovo dekadu dominacije u Seriji A sa Romom. Ali ono što je usledilo u dresu **Rossonera** nije bila završna epizoda – bila je to kruna karijere.
Dolazak u Milan
Kafu je u Milan stigao kao slobodan igrač, što se u to vreme činilo kao pametan, ali ne naročito spektakularan potez Karla Anćelotija. Međutim, od prvih utakmica postalo je jasno – Milan je dobio više od običnog beka. Dobio je vođu, perfekcionistu, čoveka sa srcem deteta i plućima maratonca. Njegov stil igre, neumorna trka po desnom boku, precizni centaršutevi i gotovo savršeno čitanje igre, postali su ključan deo Milanove dominacije sredinom 2000-ih.
Fudbalska elegancija i disciplina
Za razliku od stereotipnih “eksplozivnih” Brazilaca, Kafu je igrao sa smirenošću i elegancijom. Nikad nije bio najbrži, ali je uvek stizao prvi. Nije bio najjači, ali je teško gubio duele. Njegova igra bila je školski primer kako iskustvo i inteligencija mogu nadmašiti mladost i snagu.
U svlačionici je bio tih, ali uvek nasmejan. Mlađi igrači gledali su ga kao mentora, dok su ga navijači obožavali zbog njegove pristupačnosti i beskompromisnog zalaganja. Kafu nikad nije igrao na pola gasa – ni protiv malih ni protiv velikih.
Vrhunac u crveno-crnom dresu
U sezoni 2004/05. bio je jedan od ključnih igrača u pohodu na finale Lige šampiona, iako je epilog u Istanbulu ostao bolan. Ipak, 2007. je donela iskupljenje. Kafu, tada sa 36 godina, postaje šampion Evrope, igrajući kao da mu je 26.
Te godine osvaja i FIFA Svetsko klupsko prvenstvo – još jedan pehar za njegovu bogatu vitrinu. U Milanu je proveo pet sezona, od 2003. do 2008. godine, odigravši više od 150 utakmica i osvojivši:
* Seriju A (2004)
* Ligu šampiona (2007)
* UEFA Superkup (2003, 2007)
* FIFA Svetsko klupsko prvenstvo (2007)
Oproštaj sa stilom
Kada je 2008. godine objavio da se povlači, uradio je to bez pompe. Rekao je jednostavno: “Odlazim srećan. Dao sam sve što sam imao.”
Milan mu je uzvratio zasluženim oproštajem, a navijači su mu skandirali kao legendi – jer to je i postao.
Za klub poput Milana, koji je video sve – od Barezija i Maldinija do Sedorfa i Kake – Kafu je bio tiha, ali svetla konstanta. Ne samo po onome što je dao na terenu, već i po vrednostima koje je donosio: poštovanje, trud, lojalnost.
Kafu je možda došao u Milan kao veteran, ali je otišao kao šampion. U vremenu kada se fudbal brzo zaboravlja, njegovo ime i dalje ima težinu u Milanu – ne samo zbog trofeja, već zbog karaktera.
Komentari (0)