Autizam, poznat i kao poremećaj iz spektra autizma, sve češće je tema u vestima, ali ova složena neurološka razlika i dalje ostaje nerazumljiva za mnoge.
Autizam predstavlja razliku u načinu na koji mozak funkcioniše, što utiče na to kako osoba doživljava i reaguje na svet oko sebe. Klinički, to je poremećaj koji utiče na razvoj mozga, posebno u oblastima socijalne komunikacije i ponašanja.
Ne postoji jedan poznat uzrok autizma. S obzirom na njegovu složenost i raznolikost simptoma, veruje se da više faktora doprinosi njegovom razvoju. Autizam je neurološka razlika s kojom se deca rađaju i nije povezan sa stilom roditeljstva, vakcinama ili ishranom.
Naučna istraživanja ukazuju na to da genetski i ekološki faktori mogu povećati rizik. Genetske varijacije koje utiču na razvoj mozga mogu biti nasledne ili se javljaju spontano. Na primer, ako jedno dete u porodici ima dijagnozu autizma, povećava se verovatnoća da će i drugo dete biti na spektru.
Određeni faktori, poput poodmaklog roditeljskog doba, infekcija tokom trudnoće, komplikacija na porođaju, prevremenog rođenja ili izostanka očekivanog fetalnog rasta, takođe mogu povećati rizik. Ipak, prisustvo faktora rizika ne znači da će dete sigurno razviti autizam.
Devedesetih godina prošlog veka, svega jedno od 1.000 dece bilo je dijagnostikovano sa autizmom. Danas, procene govore, da je jedno dete autistično na svakih 31. Glavni razlozi za ovaj porast su veća svest, napredak u dijagnostičkim metodama i prošireni dijagnostički kriterijumi.
Lekari danas umeju ranije da prepoznaju znake autizma, ponekad već između 12. i 18. meseca, koristeći procene zasnovane na igri i razgovore sa roditeljima. Novi kriterijumi uzimaju u obzir širi spektar oblika autizma i omogućavaju dijagnozu čak i kada postoje pridružena stanja, poput ADHD-a ili intelektualnih poteškoća, piše New York Post.
Povećana svest i smanjenje stigme doprineli su tome da se više porodica, posebno onih sa ženskom decom koje su ranije bile nedovoljno dijagnostikovane, odluči na procenu.
Dijagnoza autizma zahteva sveobuhvatnu procenu tima stručnjaka koji prate različite aspekte razvoja mozga. Uključivanje roditelja, nastavnika i drugih pružalaca usluga omogućava potpuniju sliku detetovog ponašanja u različitim sredinama.
Ključno je da roditelji sarađuju sa pedijatrom od ranog uzrasta. Rani “crveni alarmi” uključuju smanjeni kontakt očima ili oskudno socijalno osmehivanje, dok “ružičasti alarmi” mogu obuhvatiti izazove u ponašanju ili veću zainteresovanost za predmete nego za lica.
Jedan od najštetnijih mitova je da vakcine uzrokuju autizam. Naučni dokazi, uključujući decenije istraživanja, jasno pokazuju da vakcine ne izazivaju autizam. Širenje ovakvih dezinformacija može dovesti do bolesti koje se mogu sprečiti.
Još jedan čest mit je da je autizam uvek težak oblik poremećaja. U stvarnosti, reč je o spektru — osobine i izazovi se veoma razlikuju. Kognitivne sposobnosti, jezičke veštine, pol i druga pridružena stanja, poput anksioznosti ili depresije, mogu uticati na način na koji se autizam ispoljava.
Takođe, simptomi se često drugačije manifestuju kod devojčica i kod osoba sa dodatnim medicinskim ili psihijatrijskim stanjima. Konačno, mit da roditeljstvo izaziva autizam je potpuno netačan — autizam nije posledica odgoja, već neurološko stanje.
Podrška počinje sveobuhvatnom razvojnom ili neuropsihološkom procenom, koja može identifikovati snage i oblasti koje zahtevaju dodatnu pomoć. Fokusiranje na jake strane i njihovo razvijanje može doprineti rastu i blagostanju tokom svih životnih faza.
Uključenost porodice je od suštinskog značaja. Kada roditelji nauče strategije koje podstiču komunikaciju, samostalnost i pozitivna ponašanja, to može ojačati odnose i stvoriti podržavajuće okruženje kod kuće.
Podrška osobama sa autizmom može uključivati različite pristupe: individualnu i porodičnu terapiju, grupne programe, obrazovne intervencije i po potrebi lekove. Cilj svih ovih metoda je poboljšanje razvoja i kvaliteta života osoba na spektru autizma.
Komentari (0)