I smrt Kisindžera deli BiH

Odlazak auto­ri­te­ta re­al­po­li­ti­ke Hen­ri­ja Ki­sin­dže­ra ni­je mo­gao da pro­đe bez re­flek­si­ja na Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, gde se na­sle­đe ame­rič­kog di­plo­ma­te po­sma­tra kroz pri­zmu če­sto po­de­lje­nih ide­o­lo­ških per­spek­ti­va. Sa­ra­jev­skim me­di­ji­ma vest o Ki­sin­dže­ro­voj smr­ti po­slu­ži­la je kao po­vod za pod­se­ća­nje na „an­ti­bo­san­ske” sta­vo­ve ovog ge­o­po­li­tič­kog stra­te­ga, kao i za kri­ti­ku nje­go­vog vi­đe­nja ra­ta u BiH kao „ver­skog su­ko­ba”. S tim u ve­zi ci­ti­ra­ju čla­nak iz „Va­šing­ton po­sta” iz 1995, u ko­jem je Ki­sin­džer su­ko­be u ze­mlji opi­sao kao et­nič­ke, a ne kao agre­si­ju. Kao mi­nus je uzet i nje­gov stav da su za­pad­ne ze­mlje 1991. go­di­ne ne­pro­mi­šlje­no stvo­ri­le mul­ti­et­nič­ku dr­ža­vu „pu­tem pri­zna­va­nja ad­mi­ni­stra­tiv­nih gra­ni­ca po­kra­ji­na biv­še Ju­go­sla­vi­je kao me­đu­na­rod­nih gra­ni­ca”.

„Ako je cilj sta­bil­nost, a ne osve­ta, i ako že­li­mo da iz­beg­ne­mo da bu­de­mo za­gla­vlje­ni u bes­ko­nač­nim su­ko­bi­ma, je­di­ni od­go­vo­ran is­hod je de­fi­ni­sa­ti Bo­snu kao dr­ža­vu za mu­sli­man­sku za­jed­ni­cu unu­tar ve­li­ko­du­šnih gra­ni­ca i da­ti dru­gim za­jed­ni­ca­ma pra­vo na sa­mo­stal­nost”, pi­sao je Ki­sin­džer, pod­se­ća por­tal „Kliks”. Ame­rič­ki di­plo­ma­ta, na­vo­di se, kao su­prot­nost na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma SAD opi­si­vao je po­ku­šaj da se srp­sko sta­nov­ni­štvo u BiH „uči­ni de­lom bo­san­skog su­ve­re­ni­te­ta, kr­še­ći na­še na­če­lo sa­mo­o­dre­đe­nja i ig­no­ri­šu­ći sto­let­nu bor­bu Sr­ba pro­tiv mu­sli­man­ske vla­da­vi­ne”. Ogor­če­nje me­đu Bo­šnja­ci­ma iza­zi­va­le su i nje­go­ve oce­ne iz­re­če­ne u jed­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji u SAD za vre­me ame­rič­kog bom­bar­do­va­nja po­lo­ža­ja Voj­ske RS.

„Mi se po­na­ša­mo kao da po­ku­ša­va­mo da na­te­ra­mo Sr­be da se vra­te u mit­sku Bo­snu, ko­ja ni­kad u isto­ri­ji ni­je po­sto­ja­la. Ne po­sto­ji bo­san­ski je­zik. Ne po­sto­ji bo­san­ska kul­tu­ra. Bo­sna je ad­mi­ni­stra­tiv­na je­di­ni­ca ko­ja sa­dr­ži Hr­va­te, mu­sli­ma­ne, Sr­be, ve­štač­ki stvo­re­na kao deo Ju­go­sla­vi­je i ko­ju su za­pad­ne si­le glu­po pri­zna­le kao dr­ža­vu 1991. go­di­ne”, re­kao je Ki­sin­džer, što sa­ra­jev­ski me­di­ji uzi­ma­ju kao re­či ko­je se i da­nas če­sto ko­ri­ste u na­ci­o­na­li­stič­kim kru­go­vi­ma pri­li­kom po­ku­ša­ja ne­gi­ra­nja BiH.

Pod­se­ti­li su na to da je i na­kon Dej­to­na, od­no­sno 1996. go­di­ne, Ki­sin­džer upo­zo­ra­vao na neo­dr­ži­vost BiH.

„Go­di­ne 1994. Klin­to­no­va ad­mi­ni­stra­ci­ja, ka­ko bi za­o­bi­šla em­bar­go UN na oruž­je ko­ji ni­je hte­la da ospo­ri, pod­sti­ca­la je taj­no sla­nje oruž­ja iz Ira­na u Bo­snu. Re­zul­tat je bio da fun­da­men­ta­li­stič­ki i te­ro­ri­stič­ki Iran sa­da ima upo­ri­šte u Evro­pi. Na taj na­čin na­ša po­li­ti­ka je skre­nu­la pre­ma po­dr­šci je­din­stve­noj bo­san­skoj dr­ža­vi, ko­ja do 1992. ni­ka­da ni­je bi­la ne­za­vi­sna dr­ža­va. Iako bo­san­ski na­ci­o­na­li­sti tvr­de da je oko Sa­ra­je­va u 12. i 13. ve­ku po­sto­ja­la dr­ža­va u pro­cva­tu, ona si­gur­no ni­je ima­la da­na­šnju et­nič­ku me­ša­vi­nu”, pi­sao je Ki­sin­džer, što se u Sa­ra­je­vu in­ter­pre­ti­ra kao ne­po­zna­va­nje i po­vr­šno tu­ma­če­nje isto­ri­je.

Ni­je mu opro­šte­no ni to što je go­vo­rio da je Sa­ra­je­vo et­nič­ki oči­šće­no na­kon što su ga po­sle pot­pi­si­va­nja Dej­ton­skog spo­ra­zu­ma pre­u­ze­li mu­sli­ma­ni, kao ni to što je pred­la­gao us­po­sta­vlja­nje „mu­sli­man­skog en­ti­te­ta” ko­ji bi za svo­ju si­gur­nost do­bio ga­ran­ci­je NA­TO-a, dok bi Sr­bi i Hr­va­ti for­mi­ra­li vla­sti­te dr­ža­ve ili se ve­ro­vat­ni­je spo­ji­li s Hr­vat­skom i Sr­bi­jom, što je po ovom di­plo­ma­ti, bio je­di­ni na­čin da se osi­gu­ra odr­živ mir. To sa­ra­jev­ska jav­nost opi­su­je kao vred­no­sne su­do­ve ko­ji ni­su iz­dr­ža­li sud vre­me­na, jer ve­ru­ju ka­ko se u po­sled­nje tri de­ce­ni­je do­ka­za­lo da je za­jed­nič­ka ze­mlja mo­gu­ća.

U Re­pu­bli­ci Srp­skoj Ki­sin­džer je vi­đen dru­ga­či­je. Pred­sed­nik RS Mi­lo­rad Do­dik opi­su­je ga kao „čo­ve­ka vi­zi­je i raz­u­me­va­nja istin­skih pro­ce­sa, a ne na­met­nu­tih”.

„Ame­ri­ka nje­go­vog vre­me­na bi­la je pra­vi svet­ski li­der, pra­vi ba­zen de­mo­kra­ti­je. Nje­go­va re­še­nja za BiH bi­la su i je­di­na re­al­na, iz­vo­dlji­va i do­volj­na. Da je ta­da­šnja ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja raz­ma­tra­la ta re­še­nja i spro­vo­di­la ih, da­na­šnja BiH bi bi­la sta­bil­ni­ja i pro­spe­ri­tet­ni­ja”, na­veo je Do­dik.

Pred­sed­nik Skup­šti­ne RS Ne­nad Ste­van­dić sma­tra da bi Bal­kan bio sta­bil­ni­ji i ma­nje lju­di bi se ise­li­lo iz BiH da je ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja po­slu­ša­la Ki­sin­dže­ra da Sr­be, Hr­va­te i Bo­šnja­ke ne gu­ra u istu dr­ža­vu. On ka­že da je ve­o­ma za­ni­mlji­vo što je Kri­sti­jan Šmit sta­vio Hen­ri­ja Ki­sin­dže­ra na slu­žbe­ni na­log OHR-a na „Ik­su”, do­da­ju­ći da mu „tre­ba re­ći da sta­vi i deo o ono­me što je Ki­sin­džer go­vo­rio o BiH”.