Poznati užički neuropsihijatar i dečiji psihijatar u penziji Zoran Dimitrijević, u svojoj karijeri radio je sa preko 60.000 dece i naglašava da je zdrava porodica okosnica svega. Ovaj cenjeni doktor prokomentarisao je iz svog ugla dve tragedije koje su se prošle sedmice dogodile u Srbiji.
– Deca nam nisu bolesna, deca su nam zdrava i treba prepoznavati, kao u celokupnom društvu, kada neko štrči u nečemu, videti o čemu se radi i to do kraja uraditi. Tako i ovde mislim da promena škole nije adekvatno rešenje za dete koje pravi neki problem. Treba sagledati da li ono ima problema u porodici, da li je u pitanju neka bolest ili jednostavno, zdravo dete koje je vaspitno zapušteno, prepušteno samo sebi, jer ne živi u zajednici u kojoj bi trebalo da bude – rekao je dr Dimitrijević.
Dimitrijević kaže da je sada potpuno besmisleno i pričati o tome da li roditelji treba da razgovaraju sa decom, već smatra da je to jedna od osnova odnosa roditelja i deteta. Dodaje da harmonija porodice nije da se vide jednom u toku dana i da razmene nekoliko rečenica.
– Ako roditelj ide pre podne da radi, a dete popodne u školi oni se vide samo u večernjim satima. Kada mogu da budu zajedno? A potrebno je da budu zajedno. Ne da imaju samo komunikaciju, već da zajedno žive, da se druže. Pročitao sam negde: “Hajde, naučite nas ljubavi”. Ljubav se ne uči. Svaki roditelj koji dobije dete je pun ljubavi prema tom detetu. Tako da, treba sagledati sve aspekte, treba formirati timove, treba raditi na prevenciji – istakao je ovaj dečji psiholog.
On dodaje da se mora ukazati na jednu opasnost koja može biti daleko veća, a tiče se prepoznavanja individualca, tačnije da se u svakoj grupi koja iskazuje neke zahteve ili pravi probleme mora prepoznati vođa. Prema rečima doktora, u takvim slučajevima mora se utvrditi da li je u pitanju nekakav poremećaj ili pak stanje koje može dovesti do toga da čitava grupa načini tragediju većih razmera nego što se to dogodilo početkom meseca u Beogradu.
– Svaki roditelj neka se seti kada mu je dete imalo četiri ili pet godina, pa kada krene sa njim da prošeta, kada je, pod znacima navoda imao vremena za dete, bio je najsrećniji kakva pitanja čuje od deteta. On treba da daje detetu odgovore i da kroz to sa detetom razgovara i da ima slobodu. Danas ne smemo da razgovaramo o nekim stvarima. Hajde da razgovaramo otvoreno sa decom ali prilagoditi to njihovoj uzrasnoj dobi i uzrastu, a ne da to bude neki razgovor na nivou sedam, osam godina i da nas ono ne razume šta mu govorimo. Njihovo logičko razmišljanje počinje oko 10, 11 godine. Ali ako mi imamo sa njim druženje i vidimo njegove radoznalosti, pa se ponekad iznenadimo šta nas ono pita i šta uradi, onda ćemo lako preduprediti neke stvari – naveo je on.
Doktor ističe važnost škole u vaspitanju dece, pored njene same obrazovne uloge, jer, kako kaže, ukoliko iz škole izađu odrasli, a ne formirani i zreli ljudi, i to se ne primeti na vreme, takvi pojedinci u sredinama u kojima žive mogu biti vinovnici tragedija nalik na onu koja se odigrala u Mladenovcu.
Kada je reč o društvenim mrežama, Dimitrijević tvrdi da one u velikoj meri utiču na život dece ali da su odrasli glavni krivci za to, jer dozvoljavaju deci da ih nekontrolisano koriste.
– Ima na društvenim mrežama i lepih stvari, korisnih, koje pomažu deci, koje pomažu odraslima. Ali, na žalost, treba da znamo da su deca ipak deca, da mi ne možemo očekivati od njih da budu odrasli i tu se slažem da postoji radoznalost deteta. Ako dete vidi da nešto nije zabranjeno, ono je radoznalo, a tu radoznalost treba kontrolisati. Ako je ta radoznalost pozitivna i naćiće se nešto pozitivno. Ali ne mogu se i nikada se neću složiti da se ne mogu naći zakonske mere da se zabrani osobi, koja ugrožava društvo, da li pojedinačno ili u celini, da mu se zabrani pristup i otvaranje bilo kakvih sajtova na mrežama koje neko može da koristi – naglašava doktor.
Dimitrijević dodaje da je siguran sam da će Ministarstvo zdravlja sa Ministarstvom prosvete, ali i Ministarstvo za brigu o porodici, iznaći pravo rešenje, da se ovo nikada ne ponovi, da nikada nemamo ovakve tragedije i ne samo to, već da zajedno živimo.
– Kažemo da deca treba da se druže, da imaju empatiju, treba ih učiti. Ne treba ih učiti. Deca se dovoljno druže, empatički odnosi se gaje, naravno, ne mogu sa svima biti isti. Ali , kada su se roditelji te dece družili? Da oni sednu, osim na roditeljskim sastancima. Hajde da kao Finska u toku nedelje otvorimo jedan dan, da roditelji dođu, da sednu, da porazgovaraju, da čuju probleme njihove dece, a to su deca koja zajedno odrastaju. Pa, da prepoznaju probleme i da ih zajedno reše. Mislim da su to prava rešenja – zaključio je dr Dimitrijević.
Hvala jako je korisno pisanje i savetovanje na ove teme i zeljno ocekujem jos mnogo korisnih stvari da procitam. Jedno me mnogo zanima kako kontrolisati dete na drustvenim mrezama prvo sa psiholoskog aspekta jer nezelim da dete misli da nemam poverenje i drugo tehnicki gledano imam utisak da deca posle izvesnog vremena postaju mali it strucnjaci i mogu dosta toga sakriti .