Srpska glumica Jovana Petronijević privukla je ogromnu pažnju gledalaca ulogom profesorke Cuce u sitkomu “Kursadžije” pre skoro dve decenije, a onda je nestala sa javne scene.
Po završetku ovog serijala, Jovana se retko pojavljivala u javnosti, ali nije tu stala sa karijerom, već se posvetila ulogama u pozorištu.
Ljubitelji pozorišta imali su prilike da je gledaju u predstavi “Žensko srce u šinjelu“, rediteljke Mirjane Karanović, po tekstu Mihajla Vitezovića, ali i u predstavama “Sve o ženama” i “Stojanka uživo”. Takođe je imala epizodnu ulogu u popularnoj seriji “Moj rođak sa sela”.
Ova šarmantna glumica trenutno, osim što radi na novim projektima, radi i kao organizator kulturnih aktivnosti u Centru za kulturu “Vlada Divljan”.
Jovana je u intervjuu za Objektiv otkrila ko joj je najveća podrška u životu, sa kojim glumcima se privatno druži, ali i kakvi su joj planovi za budućnost i 2023. godinu koja nam stiže.
Sa koliko godina ste počeli da se bavite glumom?
– Svi su mislili da ću da budem pevačica jer sam uvek imitirala i dobro pevala. Obožavala sam da imitiram Sašu Lošića (Plavi orkestar), a glumu sam spoznala u 1. godini srednje škole, imala sam divnog profesora srpskog jezika Danila Gušića, on nam je tako divno i sa mnogo ljubavi približio Tolstoja, Dostojevskog. Kada bismo pročitali neko delo, uvek bi nas izvodio ispred table i glavne junake smo morali da branimo ispred svih, da opravdamo lik. Tu sam spoznala da mi se dopada da tako ispoljavam emocije i da se bavim psihologijom drugih ljudi. Od tada sam dobila želju da upišem glumu. Rešila sam i krenula na put u nepoznato.
Zbog koga ili zbog čega ste se odlučili baš za glumu?
– Kao što sam već rekla, zbog profesora srpskog jezika, ali i drugari iz škole su me uvek terali da imitiram druge ljude i da ih zabavljam. Sećam se da su mi svi govorili “ti moraš da budeš javna ličnost”. Nisam to tada kao ni sada pridavala važnost da budem javna ličnost, više mi je bilo da usrećim ljude svojim imitacijama. Ali definitivno, presudna je bila 1. godina srednje škole i moj profesor.
Glumili ste u Kursadžijama, ali i u seriji “Moj rođak sa sela”, vodili ste emisiju Soba za pobednike, ali i predstave kao što su “Sve o ženama”, “Žensko srce u šinjelu”… Šta je najviše obeležilo Vaš život?
– Ništa od navedenog nije obeležilo moj život za sada. Sve su to dobre uloge i iskustva i kilometraža na sceni da ste uvek u treningu, ali mislim i smatram da moje vreme tek dolazi jer sama zrelost nosi neke zrelije uloge. Ne znam da li je obeležilo mene kao mene, možda su me ljudi zapamtili u nekim od navedenih uloga, sve što sam radila podjednako volim i uvek sam izlazila na scenu sa mnogo ljubavi. Sećam se reči svoje profesorke Mirjane Karanović kada je rekla “Sve što radite, radite sa dušom, svaku ulogu i izlazak na scenu, jedino tako je ono pravo“.
Da li postoji neka uloga koju ste želeli za sebe, a niste je dobili?
– Postoji i dan-danas, kod nas se nažalost ta predstava nije još igrala, a to je komad “Mulen Ruž”, Pjera la Mira. Volela bih da igram Saten (pevačicu u noćnom klubu) jer mnogo volim da pevam. Pariz obožavam, a morala sam da odem i do Mulen Ruža da osetim tu energiju i da doživim to.
Da li pored angažovanja u Centru za kulturu “Vlada Divljan” imate još neke projekte u planu?
– U Centru za kulturu “Vlada Divljan” sam sa divnim ljudima, oni su moja druga porodica, ovde mi je lepo i pozdravljam ih ovom prilikom sve. Projekata uvek imamo na pretek od predstava, do izložbi, filmova, radimo punom parom. A što se mene tiče, završila sam upravo snimanje filma “Majka Mara” sa našom Mirjanom Karanović, i velika mi je čast što sam delila kadar sa njom. Mislim da ništa nije moglo lepše da mi se desi nego sa svojom profesorkom da glumim. Hvala joj na tome. Pošto idu praznici vreme je za malo odmora. Ova godina je bila baš turbuletna za mene.
“Sve o ženama” je predstava koja baš sve kaže o ženama, na kakav odziv publike je naišla?
– „Sve o ženama“ je komedija slavnog hrvatskog pisca Mire Gavrana i donosi nam pet različitih priča o ženama svih generacija. Publika obožava ovu predstavu jer se beskrajno zabavlja i poistovećuje sa tim svim ženama koje prikazujemo. Od devojčice do bake. Razne komične situacije samo onako kako mi žene umemo da zapetljamo i da se nađemo u tim situacijama, koje su samo nama poznate.
Kako reaguju ljudi u Republici Srpskoj kada gledaju tu predstavu?
– Publika svuda reaguje podjednako, gledajući probleme koleginice u firmi, odnos majke i ćerke, prijateljice i njihovo rivalstvo na kraju su tu i simpatične štićenice doma za stara lica. Predstava nam donosi obilje tipično ženskih komičnih i veoma prepoznatljivih situacija u kojima se žene nalaze. Ova predstava donosi svet ženama u punom njenom sjaju i u toku predstave publika se poistovećije sa nama jer jer realna priča potpuno.
U predstavi igrate Vi, Mariana Aranđelović i Nina Grahovac, da li vas vežu i prijateljske veze ili isključivo scena?
– Mi smo prvenstveno prijatelji pa posle saradnici. Znamo se preko dvadeset godina i studirale smo zajedno. Dobro se poznajemo, tako da možemo i da se posvađamo u toku rada što je normalno kada se radi jedna predstava. Onda je mnogo lakše jer si rasterećeniji, ne moraš da razmišljaš šta ćeš da kažeš (smeh).
Ko Vam je najveća podrška u životu?
– Moja najveća podška su moji roditelji. Oni su uvek stajali iza mene. Imala sam tu sreću da su mi roditelji širokih shvatanja i uvek su moje ideje i želje podržavali. Kada vide da ne idem u dobrom smeru, nekada skrenu mi pažnju, ali odluku sam uvek ja donosila. Nikada mi nisu sugerisali šta je to što bi ja trebalo da radim. Njima je bila važna moja sreća. Nažalost, tata mi je preminuo ove godine i mogu vam reći da mi je mnogo teško. Tu je bliska rodbina, prijatelji i emotivni partner. To mi je mnogo važno da čujem njihovo mišljenje jer su to osobe kojima verujem.
Koliko je teško biti glumac, tj. posebno glumica u današnje vreme?
– Jednom je naša Tanja Bošković izjavila da je najteže zanimanje biti glumac, a još teže od toga biti glumica. Pogotovo doajeni našeg glumišta. Bitno je da radimo ono što volimo. Mi smo ljudi umetnici i materijalna strana nam nije toliko bitna. Naravno da smatram da bi trebalo da se promene neke stvari u kulturi, ali nismo mi tako ni loši. Imamo vrhunske glumce i glumice, a to je najvažnije u svetu umetnosti. Ponosim se svojom zemljom gde god da odem. Ne volim ljude koji kukaju, a ništa ne rade. Moramo da se borimo sami i da ne očekujemo ništa ni od koga već samo na svoje snage. Ja se svake godine rastajem sa glumom i kažem više nikada neću da radim prtedstave, a onda dođe drugi tekst, pročitam i oduševim se. I tako u krug godinama. Začarani krug.
2022. godina je bila turbulentna, s obzirom na situaciju u svetu i Evropi, šta je Vama donela i odnela?
– Odnela mi je tatu i jedva čekam da se završi. U poslovnom smislu mi je donela uspehe, ali to ne može da se meri sa ovim prvim gorenavedenim. Dala bih sve uloge samo da ga jos jednom zagrlim. Donela mi je i jednu divnu zrelu ljubav.
Kakvi su Vam planovi za 2023?
– Planiram da počnem zdravo da se hranim i prvenstveno planiram da budem zdrava. Da budem srećna. To su mi trenutno planovi za 2023. i da ljudi oko mene budu zdravi, sve ostalo dođe samo po sebi. Kako je suđeno, tako će i biti.
U moru problema i poteškoća koje moderno doba sa sobom donosi, šta je ono što Vam na kraju dana kaže da vredi živeti i boriti se?
– Svi imamo samo jedan život, nažalost, nema reprizu. Došla sam u godine kada ne razmišljam više. Sada me samo interesuju mir i spokoj. Ako nam je Bog dao život, onda bi trebalo to da poštujemo i da težimo ka nekom skladu. Na kraju dana pomislim da li sam nekoga učinila srećnim tog dana. Da nisam nekoga povredila, ako jesam, još uvek postoji sutra da mogu da kažem izvini ili da oprostim nešto. Mislim da su to neke vrednosti zbog kojih bi trebalo da živimo.
Koja Vam je omiljena knjiga, pisac?
– Ričard Bah “Galeb Jonatan Livingston”. Ima mnogo pisaca koje obožavam. Nikolaj Koljada mi je jedan od ruskih omiljenih savremenih pisaca, posle Dostojevskog, Ivan Sergejevič Turgenjev.
Šta biste bili da niste glumica?
– Bila bih psihijatar. Gluma je usko povezana sa psihologijom.
Sa kojim glumcem na sceni je najlakše sarađivati, a sa kojim najteže?
– Nisam do sada imala problema ni sa jednim kolegom..Imala sam tu sreću da je lako sarđivati sa svima. Nenad Okanović je takođe bio sa mnom na klasi, i on i ja smo imali nekoliko uloga zajedničkih, još sa fakulteta njega bih izdvojila kao jako darovitog glumca, ali je prvenstveno dobar čovek što ga čini jos većim.
Koja Vam je omiljena Vaša uloga i sa kojom je Jovana Petronijević najsličnija?
– Uloga Murlin Murlo od Nikolaja Koljade. Devojka od 28 godina koja veruje da niko ne laže (smeh). Svima veruje i misli da je svet divan i da su svi ljudi dobri. Moji prijatelji me nekada u šali zovu Murlin. Sa tom predstavom sam diplomirala, a režirala je Mirjana Karanović. Išla sam u Moskvu na festival “Zlatni vitez” i osvojila zlatnu povelju 2004. godine.
Šta biste poručili mladim devojkama koje žele da se bave glumom?
– Niko ne može da vas odvrati od nečega ako to zaista želite. Sledite svoje želje i slušajte svoje srce jer to je jedino pravo. Kada ga dobro oslušnete, ustanite i idite napred. Negde ćete i stići. Srećno.
Veoma ste lepi, šarmantni i harizmatični, da li je to bilo ono što Vam je pomoglo i što vam pomaže u karijeri?
– Lepota je u očima posmatrača. Nikada nisam sebe doživljavala tako, ali da, kažu ljudi da jesam (smeh). Ne znam kako da vam odgovorim na to pitanje. Mislim da lepota odmaže. Naravno da morate da imate nešto u sebi prepoznatljivo, bilo da je to šarm ili harizma, da biste se bavili ovim poslom, pre svega talenat, ali i pre talenta samo rad. A lepota dođe i prođe. Jednom sam razgovarala sa jednim mudrim čovekom i kaže on meni: “Vidiš ona je ružna glumica, a dobro glumi, to se vidi da je talentovana, a vi lepe od lepote vaše se ne vidi talenat, ljudi samo gledaju u vas i ne slušaju šta pričate”, tako da ovo pitanje ostavljam vama da sami procenite.
Piše: Marija Stanković
Komentari (0)