Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Đurđic, praznik posvećen prenosu moštiju Svetog Georgija iz Nikomidije (današnji Izmir) u Lidu što je bilo ispunjenje njegove poslednje želje. Uvek se obeležava 16. novembra.
Sveti Georgije je inače veoma poštovan u našem narodu i slavi se čak dva puta godišnje. Vernici uz Đurđic obeležavaju 6. maja i dan njegove smrti (Đurđevdan). Đurđic za razliku od Đurđevdana nije obeležen crvenim slovom u bogoslužbenom kalendaru. Ne spada u zapovedne praznike iako je od velikog značaja za pravoslavnu crkvu.
Na pravoslavnim ikonama sveti Georgije predstavljen je kako sa krstastim mačem ubija aždaju koja je simbol pagnske vere, dok je na ikoni koja se iznosi na Đurđic predstavljen kako drži koplje u rukama. Veruje se da voli da se odazove nevoljnicima i da im pomogne.
Đurđic je prema nekim procenama po brojnosti svečara na osmom mestu slava u Srba. Ujedno je gradska slava Novog Sada i Bora. Dani od Đurđica do Svetoga Mrate (24. novembar) nazivaju se Mratinci ili Vučiji dani jer je Sveti Mrata zaštitnik vukova.
U vreme mratinaca ne prede se vuna i ništa se ne pere. Naši stari su verovali da se do Svetog Mrate ništa ne daje iz kuće. Žene ne rade ručne poslove, a veruje se i da bi krojači i obućari trebalo da odmaraju.
U selima zapadne Srbije tih dana se klalo crno pile ili mladi crni petao, a Hercegovci su klali crno jare. Vukovi se nisu lovili jer bi to meštanima donelo veliku nesreću. Takođe postoji verovanje da će zima biti maglovita i promenljiva ako je vreme za Mratince maglovito, a ako je vedro, zima će biti jaka. Prema narodnom verovanju zima dolazi sa Đurđicem, a odlazi sa Đurđevdanom.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)