Te noći, pre tačno 27. godina u srpska sela i gradove došla je najtužnija kolona koju pamti istorija druge polovine prošlog veka. Zloglasnog 4. avgusta 1995, oko četiri časa ujutro, zločinačkom akcijom koja je za cilj imala čišćenje teritorije centralne Hrvatske od srpskih snaga i civila koji su tu decenijama živeli proterano je preko 220.000 Srba, ubijeno oko 2.000 ljudi, a Republika Srpska Krajina prestala je da postoji.
Nedužni ljudi ostali su bez svojih ognjišta, bez budućnosti, ali okrenuti Srbiji u nadi da će ih ona prihvatiti. I tako su kolone izbeglice na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima krenule put mira. Agonija je zvanično trajala četiri dana.
UMESTO ČESTITKE – “MORAMO DA KRENEMO”
Duško Radaković (33), iz Doljana kod Donjeg Lapca, izbeglica je iz kolone užasa koji je tada imao samo šest godina, a za Objektiv prepričava potresnu sudbinu koja je zadesila njega i njegovu porodicu.
Pomisao na činjenicu da je tog dana proslavljao svoj rođendan i momenat kada njegova porodica odlučuje da spakuje svoj život u dva kofera i krene hrabro u potpunu neizvesnost, izaziva gorak ukus i podsetnik na istoriju koja ne sme biti ponovljena, ali zbog koje danas živi podignute glave, ponosan što mu je Srbija pružila večni dom i veru u bolje sutra.
– Iako je trajalo par dana, delovalo je kao da je trajalo mesecima. Sećam se, tog dana spremljen je ručak povodom mog rođendana, ali ostao je na stolu. Rođendan nije ni proslavljen, a umesto svega što rođendan može izazvati u dečijem srcu usledile su velike traume. Umesto čestitke čuo sam “moramo da krenemo, pakujte sve što je potrebno” – započinje priču Duško, jedva zadržavajući suze.
Za Duška je ovo trebalo da bude najradosniji dan i stvaranje lepih uspomena, a postalo je gorko sećanje koje se urezalo duboko u srce.
– Ono što smo proživeli strašna su sećanja. Bio sam mali, ali sećam se svega kao da je bilo juče. Ni danas ne mogu da se otmem utisku o koloni prestravljenih Srba koji pokušavaju da izbegnu smrt, a koje su moje dečije oči tada netremice gledale.
NAJPOTRESNIJI MOMENAT
Prisećajući se svakog momenta, opisuje i svoj osećaj zahvalnosti. Za koru hleba, za trenutak kada postaneš svestan da si živ i sa porodiom, ali i strepnju da već u sledećem momentu može uslediti najgori scenario.
– Nas sedmoro krenulo je sa traktorom i prikolicom. Nije postojao drugi način. U toj sablasnoj koloni delili su nam hleb, to je sve što smo mogli da pojedemo. Zahvalan sam na tome. Sećam se da je strah u meni buktao. Nisam znao šta može biti sledeće.
Ali kao najpotresniji momenat, stiže jezivo saznanje.
– Žarko i Nevenka, drugari iz detinjstva i deca bratovljevog kuma ubijena su u bombardovanju na Petrovačkoj cesti. Na njegove oči. Muk… – kroz suze, jedva pokušava da izusti Duško i nastavlja:
Kako istina ne bi bila zaboravljena, treba podsetiti na stravično bombardovanje izbegličke kolone na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa.
U napadu 7. avgusta, dva aviona tipa MIG-21 ispalila su više raketa na kolonu izbeglica iz Like i Dalmacije i u tom napadu poginulo je devet civila, od kojih četvoro dece, a ranjeno je bilo preko 50. Piloti su jasno mogli da vide da se radi o civilima, a ne o vojsci.
U belom šleperu Lika transa izgoreli su u potpunosti upravo Nevenka (11) i Žarko Rajić (9).
– Na svu sreću, mi smo preživeli. Uspeli smo da stignemo u Banjaluku. Stric je odmah došao po mene, nakon čega odlazimo u Sremske Karlovce, gde provodimo neko vreme, a zatim pronalazimo dom u Apatinu. Svake godine obiđemo Doljane, ali Srbija je moj dom – istakao je Duško.
IGRA SA PSOM PREKINUTA OLUJOM
Takođe, potresna sudbina zadesila je i čoveka, koji je želeo da ostane anoniman, ali koji nije zaboravio trenutak kada je iz kolevke detinjstva morao da beži od strahote.
– Kada vam se kao detetu urežu ti strašni momenti, to ne prolazi. Teško je vreme bilo. Imao sam šest godina, tog dana vozio sam bicikl u dvorištu , igrao se sa psom. U jednom momentu su me roditelji samo pokupili i rekli “idemo, moramo ići u ovom pravcu, ostavljamo sve dragoceno, svu živinu, krave, konje, apsolutno sve” – započinje priču za Objektiv.
– Od tog trenutka kreće agonija. Upada se u kolonu, polovina porodice se razilazi. Tata traktorom, deda na nekoj drugoj strani. Sve vreme čuješ užase, informacije se šire. Poginuo je ovaj, poginuo je onaj.
Prisećajući se zvukova eksplozija, bombi, granatiranja, sećanja šestogodišnjeg deteta na detinjstvo zauvek ostaju uprljana. Ostavljaju za sobom opor trag, teskobu, veliku bol.
– Bombe padaju pored automobila ljudi koje poznajem. Stradaju nedužni, naši prijatelji, njihove ćerke…
Ipak, najpotresniji momenat koji mu se kao detetu urezao u sećanje je gubitak psa, trenutak kada mora da ga ostavi i kada zna da se više nikada neće sresti željni igre, obostranog radovanja. Pas za njega nije predstavljao samo gubitak prijatelja, već i gubitak dela detinjstva, dela slobode, bezbrižnosti, strah koji je napravio ranu koja ne može da zaceli.
Ovi ljudi dobro znaju šta znači izbeglištvo, šta znači ostaviti dom i ostati bez bližnjih, ali ih teška sudbina nije omela i obeshrabrila u nameri da prevaziđu traume i pokušaju da gorke trenutke ostave iza sebe.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)