U jako lošem sam stanju, imao sam predinfarkt. Pod stresom sam već tri dana, samo razmišljam kako ću preživeti. Dvadeset godina života otišlo je za sat vremena. Dok sam živ, pamtiću jadne piliće koji su živi goreli pred mojim očima, ovako za Objektiv priča Željko Babić (55) iz sela Desimirovac kod Kragujevca nakon što mu je u ponedeljak, u popodnevnim časovima, izgorela farma sa 3.000 pilića, 60.000 jaja i kompletnom mehanizacijom. Vidno potresen, Željko ističe da ne zna kako će nastaviti da živi s obzirom na to da mu je za tren oka nestalo sve ono što je gradio čitavog života.
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
– Šta me snađe, tugo moja! Sve što sam podigao golim rukama pretvorilo se u pepeo! Izgoreli su mi pilići, koji su bili stari samo sedam dana. I kombi, kombajn, jaja, stočna hrana, korpe za prevoz živine, inkubatori… Sve je nestalo! Preko trideset miliona dinara je šteta. Kako ću dalje? Šta da radim? Nikome nikada nisam tražio pomoć, čašu vode nisam želeo da zatražim, a sad sam u takvoj situaciji da moram da molim za pomoć.
PORODIČNA FIRMA
Babići se od 2001. godine bave uzgojem pilića, a porodičnu firmu osnovali su 2004. godine i u njoj su svi bili zaposleni.
– Deci sam stvorio posao da ne bi išli da rade kod drugih, želeo sam da budu samostalni privrednici, da se šire i napreduju. Plaćam porez, lojalan sam državi i sada je sve to otišlo u vodu. Opsluživao sam pilićima jedan deo Šumadijskog okruga, Vojvodinu, imao sam izvoz i uvoz. Znaju me i Mačva, i Srem, i Kosovo, i Crna Gora, poslovao sam sa svima. Sada su ti ljudi ostali bez trenutne robe i poslovanja, koje ja ne mogu da obnovim. To je ozbiljna situacija i ja zaista ne znam kako ću i šta ću. Željko kaže da je samo deset minuta pre požara bio na farmi.
– Farma se nalazi na oko pedeset metara od kuće. Bukvalno sam ušao u dvorište kada sam video kako hala gori. Na elektronskoj kutiji mašine koja je proizvodila piliće pojavila se varnica i ona se zapalila. U pet sekundi plamen je buknuo i dohvatio plafon hale koji je imao izolaciju od stiropora. U roku od pet minuta obe hale su bile u plamenu, stiropor je počeo da kaplje kao da pada vatra sa neba. Izgorelo je sve što sam imao, svih 420 kvadrata. Bogu hvala, niko od nas nije bio unutra. Vatrogasci su odmah došli, kao i komšije. Umalo nisam umro, pao sam pred vatrom. Nisam ni išao na farmu otkad je izgorela, plašim se da mi ne pukne srce.
BEZ OSIGURANjA
Gazdinstvo Babića nije bilo osigurano. Željko kaže da ne može ni od koga da traži pomoć jer mu niko nije ni pomogao kad je gradio farmu.
– Ne mogu za dvadeset dana da napravim ono što sam gradio dvadeset godina. Godišnje smo sticali po 10.000-15.000 evra, pa saberite koliko je to para. Nisam ukrao da bih ovo napravio, nisam uzimao kredite koje nisam mogao da vratim. U životu sam pomagao koliko sam mogao. Ovo mi mnogo teško pada, pa i predsednika Vučića da pitam za pomoć, bilo bi me sramota. Jadan ja – kaže Željko gušeći se u suzama.
PIŠE: SANJA RADOVANOVIĆ
OVU I OSTALE AKTUELNE PRIČE PROČITAJTE U DANAŠNJEM ŠTAMPANOM OBJEKTIVU
Tvoje je samo ono sto je osigurano.