Bivši hrvatski ambasador u Hagu Frane Krnić u svojoj knjizi otkrio je zašto Mladen Markač bivši komandant specijalnih policijskih jedinica MUP-a Republike Hrvatske nije hteo premeštaj iz zatvorskog bloka u kom su bili Srbi. Markač je prvobitno osuđen za ratne zločine nad Srbima da bi ga kasnije Haški tribunal oslobodio svih optužbi.
Deo njegove knjige prenosimo u celini:
Instalirajte našu iOS ili Android aplikaciju – Objektiv.rs
Zatvor Ševeningen bio je i ostao poseban haški fenomen.
Bilo je to valjda jedino mesto u kojem je nakon svog potpunog raspada Jugoslavija još davala vidljive znakove života. Taj golemi kavez odvojen visokim zidom od nedalekih peščanih sprudova Severnog mora lebdeo je unutar tog pitomog haškog predgrađa kao u svemiru obešen i nedodirljiv prostor. Betonski kompleks sivosmeđih zgrada spolja zaključan lokotom nade i u isto vreme iznutra obojen nestvarnim, višeslojnim bojama jednog iluzijskog jugozajedništva njegovih novodopremljenih stanovnika, obojen čudnovatim zajedništvom upravo onih antijugoslovenskih protagonista koji su u dojučerašnjim, stvarnim i krvavim međusobnim ratnim sukobima svesno rušili sve one stupove na kojima je počivala baš ta ista, opevana i izrugana, popljuvana i oplakana, voljena i omražena, u nebo dizana i prezirana Jugoslavija.
U centralnom delu glavne zatvorske zgrade, u jednom njenom posebno namenjenom izvanćelijskom prostoru, kao na manjem seoskom trgu, u određenim satima, u dane dopuštenih poseta moglo se videti kako zajedno šetaju ili sede optuženi i Srbi i Hrvati i Bosanci i njihovi posetioci i prijatelji i pristigla rodbina… Moglo se čuti kako međusobno razgovaraju, pričaju viceve i razmenjuju vesti. Kako se uzajamno časte hrvatskim ribljim konzervama i srpskim kobasicama, kako na malim stolovima, prekrivenim domaćim, balkanskim, izvezenim kuhinjskim krpama jedni drugima nude štrudlu od jabuka, komade bureka i hrpe čvaraka… Učinilo bi se u jednom trenu da nedostaju samo zvuci narodnjačke muzike…
Takav unutrašnji ambijent, koji je svesno otklanjao od samog sebe prošlost i stare sukobe, koji je odustajao od vođenja ispraznih i zamornih polemika i bio koncentrisan od svih pritvorenika, pre svega, na postizanje što prihvatljivijih uslova za preživljavanje gubitka slobode, bio je i jedan od razloga što su brojni od njih, među njima i general Gotovina, su potpisali saučešće povodom smrti, u tom istom zatvorskom ambijentu, Slobodana Miloševića. Meni je to tada bilo potpuno razumljivo i prihvatljivo. Brojnim hrvatskim medijima nije.
I jedino što bi s vremena na vreme poremetilo taj pseudovašarski ambijent, bio je spoznaja da sve to, tu iznad svih njih, iza nekog stupa ili s neke unutrašnje viseće verande neopipljivo i nevidljivo, čas u čuvarskoj uniformi čas u elegantnom odelu, nadgledaju i snimaju zatvorski čuvari i s njima uvek, lično ili duhom, legendarni upravnik zatvora Ševeningen, srdačni, uviđavni, korektni i pravedni Irac Tim Mekfaden.
Osim Mekfadena ili nekog njegovog službenika, tu bi harmoničnu sliku “izdvojenog života u svemiru” znali ponekad narušiti svojom neprirodnom prisutnošću još jedino ministri pravosuđa, čas ove ili one nove države sa Balkana.
Ministri bi onda, nakon što bi im prethodno slobodno prišli i pozdravili ih i neki od “onih drugih”, zajedno s veleposlanikom u pratnji, ušli samo “sa svojima” u jednu zasebnu, za to pripremljenu i staklenim vratima odvojenu prostoriju. Prostoriju koja bi se onda, na sat-dva, pretvorila u svedoka raznih drama, istina, laži, obmana, realnih i nerealnih obećanja, osnovanih i lažnih nada. (…)
Moje dve posete pritvoru u Ševeningenu obavio sam prateći tadašnju hrvatsku ministarku pravosuđa Vesnu Škare Ožbolt, nakon njenih razgovora sa Karlom Del Ponte i predsednikom MKSJ Teodorom Meronom.
Sa generalom Markačem razgovaralo se uglavnom o nekim pravnim aspektima i uslovima življenja u pritvoru. I tada nas je general Markač, onako usput, obavestio da on nije u pritvorskom delu gde su ćelije s Hrvatima, već da je on jedini Hrvat smešten zajedno sa Srbima u njihovu delu zgrade. I na moju opasku da ću, ako on želi, to odmah raspraviti sa Mekfadenom i zatražiti njegov premeštaj u hrvatski deo, Markač nasmešen ustane i reče: “Nemojte molim Vas, pa ja se odlično osećam u toj novoj okolini. A, osim toga, tu imam čast da razgovaram i s Jovicom Stanišićem, šefom srpske obaveštajne službe, i to je naša velika prilika da najzad utvrdimo ko je to u našim redovima radio za Srbe, ali i obrnuto.”
Gotovo da smo se svi tome nasmejali, ali i savetovali mu da se ne upušta u takva “istraživanja” jer redovno u njima, posebno u tim zatvorskim uslovima, najčešći i najdelotvorniji bivaju upravo “principi podmetanja”, u čemu su srpski obaveštajci naširoko poznati kao eksperti. Stoga me nije nimalo začudilo što je onog dana kad je Škare Ožbolt razgovarala s generalom Blaškićem, u tu zasebnu prostoriju u jednom trenutku nenajavljeno ušetao upravo Jovica Stanišić i, izvinivši se za prekidanje razgovora s Blaškićem, Vesni dao najljubaznije komplimente i priznanja za njenu ministarsku delatnost na planu brige i pomoći hrvatskim optuženicima u Hagu.
BONUS VIDEO:
Komentari (0)